Najdugovečniji igrano-humoristički serijal novijeg doba zaista je obeležio jednu našu epohu, s druge strane genijalno ismejavši i opisavši i mnoge ranije, bolje nego ikada do sad. Državni posao napunio je svoj ˝staž˝ i sada, ali stvarno, može u penziju. A da li je zaista tako?

 

To ćemo tek videti... Ali, to u stvari nije ni bitno!  Svaki dalji potez ove ekipe, kakav god bio, vredan je razumevanja i apsolutnog poštovanja. Trud i kvalitet onoga što su stvorili trajaće generacijama kao nešto najkvalitetnije tog formata (po meni čak i ispred čuvenih Nadrealista) i najbolje uopšte. Pa čak iako ubuduće više ne budemo imali prilike, posle i najtežeg dana, podići svoju energiju i vratiti raspoloženje sa svakom novom avanturom Torbice, Đoke i Boškića, ono što su oni ostvarili u ovih 1000 epizoda ostaće sve samo ne zaboravljeno, niti izbledelo.

 

A oni ostaju tu, sigurno, da li u ovom, ili nekom novom projektu, oni ne mogu otići jer su nam potrebni, vitalno potrebni. Ne samo kao ventil smeha i humora, ne samo kao zabava, oni su uvek bili mnogo više od toga. Kutak koji su nam momci iz Novog Sada skrojili jeste fantastična činjenica u kojoj leži njihov uspeh. Otklon od svakodnevnog bombardovanja kiča, šunda, nekulture, prostog, praznog humora a s druge strane na jedan komičan način pažnju ka tragičnim boljkama našeg društva. I to jeste nešto što niko skoro neće uspeti nadmašiti, sem naravno njih u nekom novom projektu!

 

Treba naravno posebno napomenuti i ove momke kao njih same, odajući im pravo poštovanje za sve što su radili godinama unazad, pa će ako Bog da i u godinama pred nama. Zaslužuju napomenu da su ovo sasvim obični, pristojni, obrazovani ljudi koji trebaju postati uzor svima nama, a posebno mlađim generacijama. Uzor u tome kako je na ispravan način moguć veliki uspeh, a da uz dovoljno volje i kreativnosti ništa nije nemoguće.

 

Imena koja treba zapamtiti su: Nikola Škorić (Dragan Jove/o Torbica), Dimitrije Banjac (Đorđe Čvarkov/ić), Dejan Ćirjaković (Boškić). Prvi je profesor istorije, drugi inženjer petrohemije i bivši sportski novinar, treći je muzičar. Nijedan od njih nije glumac, ali su profesionalci tog zvanja osećali čast i privilegiju pojaviti se u 18:55h na RTV1.  I to o njima govori dovoljno.

 

Ne treba zaboraviti ni brojne saradnike i ekipu koja stoji i realizovala je čitav ovaj projekat u prethodnih 5 godina. Stojče Stoleski kao režiser, Mladen Urdarević kao saradnik na scenariju, Zoran Nikolić u post-produkciji...

 

Državni posao je mnogo više od Državnog posla, to je jedna urnebesna, karikirana, ali tačna lična karta jednog naroda. Baš onakvog kakav jeste, bar danas. Sa svim manama i vrlinama. Zato na 1000 epizoda ovog serijala treba gledati s poštovanjem, ali i kao uspeh svih nas, uspeh da se pogledamo u oči i nasmejemo sebi u lice. To je možda dovoljno za neki novi početak... za eliminisanje tih mana.

 

Bez obzira na to dođe li nam nastavak ili ne, genijalnom trojcu i kompletnom timu Državnog posla dugujemo veliku zahvalnost na svemu! Na otvorenim očima, nasmejanim licima, ulepšanim danima i noćima. I poručujemo da ih iščekujemo i podržavamo u svakom narednom zadatku koji će nas u isto vreme dovesti do suza i dobro zamisliti. A to ne može bilo ko, mogu samo Dragan, Đoko i Boškić.

 

I naravno... pozdravite Vašu mamu! :)  

 

Author: Miloš JovićWebsite: http://goo.gl/NQm1CPEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Od najradnijeg doba posedujem ljubav prema lepoj reči, pisanju i pripovedanju. Veliki sam istraživač istorije, a s druge strane, konstantno radim na sebi i poznajem teme iz umetnosti, društva i sporta. Osnivač sam i urednik jednog od najčitanijih sportskih portala u zemlji već nekoliko godina, kao i autor bloga posvećenog mladima.