Knjige

I, dok vetar govori,

neću se okrenuti,

nek’ vetar odnese,

reči bez budućnosti.

Čekam,ne znam ni sam otkad.
Dan žena.
Bezbroj njih samih.
Dan vetra.

A život je tako jednostavan...

Samo njen dodir na mom vratu i muzika, lepa... skoro kao tren kad me pogleda,

I blaženstvo dva badema što se osmehuju...

Taj divan ritam obuzima dušu, a note crtaju njen lik, stvaraju nezemaljsku krasotu.

 

Vreme je da se oprostimo,

bar ja od tebe,

ti kako odlučiš,

čuvaj svoje slabosti,