Težak je ovaj vazduh što dišem.
Smuči mi se od njega, pa pišem.
Pišem, i bar malo lakše mi bude,
Pazim da me zli ljudi ne izlude.
 
A težak je i ovaj život što živim,
Tražim nekoga za to da krivim.
Znam, takav sigurno ne postoji,
Svaki čovek sebi sudbinu kroji.
 
Teški su i snovi što dodju noću,
Donesu neki nemir i poteškoću.
I tad opet jedva da dišem mogu,
Žmurim, klečim, molim se Bogu.
 
Sve teško pada kada smo sami,
Gde god da smo, mi smo u tami.
I sve ti teško pada i mnogo boli,
Shvatiš da niko ništa ni ne voli.
 
Teško je da shvatim sve te ljude,
Oni ustvari ne žele da se trude.
Žive u senci tih praznih života,
A treba sve njih da je sramota.
 
Pitam se koliko li je teško njima,
Od silnih laži zuji im u ušima.
Ne znaju za bolje niti ga traže,
Žive bez smisla i to im je draže.
 
Teška su ova današnja vremena,
Niko ne želi plod svoga semena.
Odbacuju sve što duši je vredno,
Blago im je samo novčano, bedno.
 
Author: Srđan SamardžijaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
23 godine. Pun entuzijazma, sa voljom za zivotom i osmehom na licu, bez imalo straha lomim sve prepreke klasicnog dosadnog zivota danasnjice i zivim zivot kako ja zelim. Avanturista bez prepreka. Ljubav prema umetnoscu pisanja i naracije. Drustven i komunikativan, otvoren za svaki vid saradnje u svim mogucim oblastima.