Još uvek pitam se,

dok dani prolaze,

da li sećaš se,

da li iskreno kaješ se,

što si me od sebe,

hladne duše oterao,

nekog ko te je čuvao,

branio i sanjao,

dok si na sebe mislio,

kao da znaš,

da život za tebe,

ima bolje planove.

 

 

Još uvek pitam se,

da li si shvatio,

koliko si vrednog,

u danu izgubio,

prelako pustio,

iz čistog hira,

da te ne nervira,

činjenica da si pogrešio,

a znaš da si voleo,

i ta je stanica bežanja,

čini se odnela,

sećanja na nekog od nas.

 

 

 

Još uvek šokira,

surovo postupanje,

saznanje da si nas doveo,

do prazne ulice,

sive i tužne,

u kojoj tražim te,

a ne nalazim prave razloge,

da sebi objasnim,

da je iz čiste gluposti,

ljubav napustila nas.

 

 

 

Dok boli,

sanjam te,

i nikom ne govorim,

a srce tužno je,

daleko od svih,

tamo si ostao,

tamo imaš me,

dok se čuda ne dogode,

i ne poprave sve,

one situacije,

u kojima je želja,

umalo stradala,

nikada ostvarena.

 

 

 

Možda je ovo,

priznanje moje,

jednom tebi,

jednoj želji,

da srce ne odustaje,

od tebe i nas,

nismo mi pogrešni,

jednom ćeš shvatiti,

a meni ostaje,

da u tajni nadam se,

da naš je svet bio,

lepši od svih,

i takav će ostati,

dok postojim.

 

 

Author: Anja MiloševićEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Završila akademske studije grafičkog dizajna u Beogradu. Bavi se dizajnom, kostimografijom, edukacijom, pisanjem.