Psihologija

Proleće je vreme kada se sve nekako oživljava, životinje se bude iz zimskog sna, priroda buja i cveta, a dani postaju sve duži i topliji, kao da nas zovu da vreme provodimo napolju i budemo aktivni. A da li se i mi u skladu sa prirodom i prolećem osećamo budno, sveže i energično? Neki sigurno da, a nekima je potrebno malo prolećnog „čišćenja“ tela i uma kako bi se energizovali i izbegli umor koji prati nagle promene vremena. Najbolje je da krenemo od sebe a potom i na stvari koje nas okružuju.

 

Između života i smrti, prvog udaha i poslednjeg izdaha- sitnice koje se obeležile život i vreme kojim smo merili lepe trenutke, one od kojih nam je dah zastajao i one druge koje smo želeli da se završe što pre. Vreme, sporo, kratko, brzo, govori o prolaznosti života, o nama. Objektivno je vreme, merljiva veličina, dok subjektivno ta merljiva veličina prolazi različito. Kako i na koji način vreme prolazi zavisi od naše percepcije, pogleda na svet, spoljašnjih uticaja, sredine. Vreme je ipak isto za sve, različitim ga čini način na koji gledamo.

Nemiri, nemiri, kad gone. Po sred grudi ne daju predaha, titraju i koprcaju.

Tu se duša muči i grlo suši, neće da stane.

Dva. Dva i nešto miliona. Miliona, čoveče. Kako stvoriti jasan osećaj te cifre? Dva miliona različitih oblika lica, dva miliona tonaliteta, dva miliona načina rukovanja. Bilo mi je potrebno četvrt veka da upoznam ovo jedno lice, ovaj tonalitet, ovaj stisak ruke koji nudim pri susretu. To mi govori samo jedno: pojma nemam o svetu oko sebe.