Psihologija

Oduvek sam volela da pišem, valjda je to i opredelilo moje dalje školovanje. Pisala sam o svemu i svačemu, poeziju i prozu, ali sve onako ... za svoju dušu. A onda sam pomislila da će možda moji tekstovi pronaći svoju publiku, da će pomoći nekome, da će nekoga usrećiti ... i tako sam odlučila da pokrenem svoj blog.

Jesenji dani uveliko teku, a zima lagano kuca na vrata. Najbolja priprema za predstojeće hladne dane je definitivno šolja čaja. Dobro je stvoriti redovnu naviku pripreme ovog napitka. Zahvaljujući ovom saznanju ne postoji razlog zašto ne priuštiti sebi u toku dana-trenutak za čaj.

Hajmo u izlazak večeras..., rečenica koju često izgovaraju moje drugarice, a posle koje sledi moj poduži monolog- nisam ti ja za to, nemam šta da obučem, ne mogu dugo da stojim, šta će reći deca... Ona ista koja i ne primećuju ni sebe, a kamoli nas u srednjim godinama... Milion razloga u mojoj glavi kojim bih opravdala svoje Ne , mnogo razloga za ostanak kod kuće...

Danas sam odlučio da vam ispričam jednu priču, istinitu i ne tako čudnu, ali verujte mi, želećete da je pročitate do kraja. Ovo je priča o nepravdi, nanesenoj mladom dečku, školarcu, tada nevinog uma i čiste savesti, a sada obeleženim ovom pričom, koju nikada neće zaboraviti. Izostaviću imena osoba, mesta i bilo čega što može identifikovati određene osobe ključne da se ova priča ispriča, ali to neće promeniti ništa, poenta ostaje ista.