Psihologija

Nemiri, nemiri, kad gone. Po sred grudi ne daju predaha, titraju i koprcaju.

Tu se duša muči i grlo suši, neće da stane.

Dva. Dva i nešto miliona. Miliona, čoveče. Kako stvoriti jasan osećaj te cifre? Dva miliona različitih oblika lica, dva miliona tonaliteta, dva miliona načina rukovanja. Bilo mi je potrebno četvrt veka da upoznam ovo jedno lice, ovaj tonalitet, ovaj stisak ruke koji nudim pri susretu. To mi govori samo jedno: pojma nemam o svetu oko sebe.

Svi mi koji nešto stvaramo znamo da nije uvek poteban jednak trud za isti rezultat.  Kako nekada stvari idu lako, zadovoljstvo je raditi na njima i krajnji produkt bude odličan, a nekada je potrebno puno truda, natezanja a rezultat bude osrednji. Ko je odgovoran za to? Svakako da jesmo mi odgovorni ali rekla bih na neki posredan način, jer je  inspiracija ona koja igra najveću ulogu u svakom stvaralačkom procesu. Po definiciji to je stanje pojačane intelektualne, stvaralačke, umetničke aktivnosti duha, nadahnuće ili stvaralačka zamisao. To je podstrek koji dolazi iznutra, kao neka unutrašnja sila koja vuče i pokreće stvari. Bilo bi odlično kada bismo mogli da je prizovemo svaki put kada poželimo ali obično stvari ne idu tako lako.

Čudno je kako o ljudima možemo saznati iz njihovog načina ponašanja, držanja tela ili pogleda. Da li koriste poštapalice i koje? Da li drže pogled ili rađe spuštaju glavu? Da li aktivno slušaju ili koriste mobilni telefon u razgovoru sa vama? Da li se rađe odlučuju za svađu ili traže rešenje za dobrobit obe strane? Kako se oblače? Kako brinu o sebi, a kako o drugima? Imaju li hobi, ciljeve, planove? Ili žive svaki dan kao da im je poslednji?