Psihologija

,, Svrha života je da se živi!”. Pročitah ovo negde na jednoj izgužvanoj beležnici, ostadoh zamišljena danima nad ovom prostom rečenicom i shvatih kako se životi svih nas razlikuju i samo od naše percepcije zavisi kako će taj život izgledati a opet ćemo svi reći da živimo. I šta doista znači živeti? Za neke je život svakodnevna avantura, nekim drugim pak boravak u tišini i svi ćemo na kraju reći....,,Živeli smo”

Danas kada svi nekuda jure, žure... Kada nemamo vremena ni za sebe ni za druge... Kada nam nove obaveze padaju sve teže... Opisaću vam jedan moj dan... dan mame, supruge, studenta i žene koja radi tri posla. Da se razumemo, moja kuća nije uvek besprekorno čista, ali je moje dete srećno. Moj ručak možda nije savršen, ali je muž vojen... Sve je stvar organizacije. I kako stara poslovica kaže ''Pametan piše, a budala pamti'', tako i ja sve zapisujem. Krenem od onoga što mi je tog dana prioritet i što mora da se završi.

Duša....Svi o njoj govore, a malo ko zna gde se ona stvarno nalazi i malo je onih koji smeju da zavire u nju, da se otvore, da je iznesu na svetlost dana, da se ogole, da je predaju kiši, oluji, zubu vremena...Malo je onih spremnih da hodaju njenim stazama, lavirintima. Plaše se ljudi da u mračnim hodnicima pronađu sebe, svoje sopstveno ,, Ja”.

Ovo je još jedan u nizu tekstova koji može da izazove i ovakve i onakve reakcije. Važim za iskrenu osobu, primetili ste i to da sam sa vama delila i nešto najintimnije, moje teške momente. Zašto sam to radila? Zato što sam sigurna da postoje oni koji se osećaju slično i da im možda baš moj tekst može biti od pomoći. Drugi razlog je da shvatite da sam i ja ista kao i svi vi, ne želim da me iko ikada gleda drugačije.