Nekada davno veoma je bilo jasno šta radi muškarac, a šta žena u porodici. Muškarac se obično bavio „spoljnim“ poslovima (lovio, štitio porodicu, donosio odluke), a žena se brinula ognjištu, deci i kući.  Dugo vremena nije se puno toga menjalo, muškarac je radio, zarađivao, dok je žena i dalje brinula o kući i deci. Bila je domaćica, zadužena za mnogo poslova, ali isključivo onih koji se tiču nege i brige o porodici.

 

Žena je bila višestruko diskriminisana, jer nije mogla da se školuje, radi i donosi važne odluke o svom životu. Na sreću, mnoge stvari su se promenile- žene više nisu prinuđene da ceo život provedu kao domaćice, već mogu da iskažu mnoge svoje sposobnosti i žive život kakav žele. Imaju izbor da li će da zasnuju porodicu ili ne, da li će da kuvaju i peru ili će da budu posvećene karijeri. Ili, da balansiraju između jednog i drugog.

 

Mislim da mnogi problemi nastaju kada izaberu ovo treće, a čini mi se i da najčešći broj žena danas pravi baš ovaj izbor. Žele da budu dobre u onome što rade i vole svoj posao i karijeru, ali su u isto vreme i mama i supruga i domaćica. Veliki broj uloga koje žena ima, dovodi do iscrpljivanja i hroničnog stresa, nezadovoljstva sobom ili životnim okolnostima. Žena kao da uzima na sebe sve, dok muškarcima u većini slučajeva ostaje samo ono što su i do sada radili- išli na posao. Postoji sve više muškaraca koji se ne libe da pomognu oko domaćinstva, naročito oko dece, ali je taj broj u našoj zemlji još uvek veoma mali.

 

Sa druge strane, žene su često osuđivane ako izaberu samo jedno. Ako se odluče za karijeru, neretko im se prebacuje da nisu adekvatne, jer ne žele porodicu i posao im je najvažniji. Ukoliko se odluče da budu domaćica i rade ono što su žene radile u prethodnim vekovima, onda im opet prebacuju, jer ne zarađuju (a novac je danas jako važan i vredan) ili jer ne razvijaju sebe, svoja znanja i veštine. I žene često žive u tim uverenjima, ni ne promišljajući šta je za njih istina, i onda se odlučuju za to balansiranje između kuće i posla. Zadovoljiti sve, a na kraju sebe ako ostane vremena. U zavisnosti od radnog vremena, nekada nisu u stanju da se na pravi, kvalitetan način bave decom, pa još imaju i osećaj krivice zbog toga. Često se i, apsurdno,  jer roditelji puno rade, onda od tog novca plaćaju drugi ljudi sa kojima će deca provoditi vreme ili koji će spremati stan i hranu.

 

Nemam pravi odgovor na to šta je dobro, a šta nije. Ali ovo je definitivno teško doba za žene. Važno je znati svoj cilj, poštovati svoju odluku, šta god da ste odlučile i dopustiti sebi da ne postignete sve. Priznati da je teško, menjati prioritete i priuštiti sebi opuštanje i odmor. Jer ako se razletite na sve strane, samo ćete sagoreti i nećete moći baš ništa, a to Vam sigurno nije cilj.

 

Volela bih da čujem Vaša razmišljanja na temu: Kako je biti žena danas? Da li ovo doba smatrate uspehom feminizma i srećne ste što Vam je dozvoljeno sve što poželite? Ili Vas iscrpljuje sve ono što Vam je sada na leđima i praviše Vam je obaveza i odgovornosti koje dolaze iz raznih uloga? Možda  uspevate uspešno da balansirate i želite da podelite svoje iskustvo? Pišite, javite se, pokrenite diskusiju.

 

 

Author: Svetlana ProkićWebsite: http://goo.gl/FrERiWEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Živim i radim u Novom Sadu. Osnivač sam centra za psihološku podršku i edukaciju – „Psihobalans“.