Kapljica klizi niz prozorsko okno…Jedna za drugom…Svaka od njih ima svoju formu i oblik, veličinu. Svoju putanju…..Svaka je jedinstvena, drugačija, unikat…Remete tišinu i teku kao suze kad se slivaju niz obraze. Sve su posebne a sve zajedno čine ovu kišu.

 

Posmatram ih. Volim tu čistinu koju ostavljaju za sobom… Ima neke posebne romantike u tim kapljicama dok obrazuju baru, padajući na tlo. Tu nestvarnu sliku pomešanih boja, ogledalo grana koji se povijaju pod naletima vetra, odsjaj listova u istoj…..spektar jeseni.

 

Volim bare, one male kroz koje sam vukla neke štapove od hrastovog drveta i one malo veće… Obožavam da čujem ono čuveno.,, Šljap”, koje smo izgovarali dok smo nekada bosi, a nekad u onim gumenim čizmicama Jugoplastike uskakali u istu…a kapi nam kvasile nove pantalone, jakne…Oni malo imućniji su imali i kabanice…Volim te iste bare u koje sada skaču neka druga deca i vraćaju točak vremena unatrag…Bude uspomene na one moje žute čizmice prekrivene prašinom vremena.

 

Živela sam za tren u kome ću istrčati na kiši bez kišobrana i osećati je na licu, kosi, telu…Taj osećaj milovanja i danas živi u meni…Još uvek sam ono dete, koje jezikom hvata kapljice…Ona ista devojčica, prstima promrzlim od studi, gužva mokru kosu. Cedim vlasi kose i govorim.,,Na kiši se raste:”. Volim taj ples koji izvodim sa kišom…Uživam u čarobnoj igri, u toj simfoniji dok vetar svira a kapljice se lepe za mene…Ostavljaju trag postojanja, bitisanja. Divan je partner.

 

Romantični trenutak zaljubljenosti, razmene energije, poljupca sa ukusom kiše ispod kišobrana u kome si me ti poljubio, u kome sam te ja poljubila…Taj slatki osećaj večnosti koji je nemerljiv, neuporediv ni sa jednim sladoledom, voćnim kolačem…Onaj isti zabeležen okom malenog pokislog goluba ispod nadstrešnica. Zadrhtao je i on, stresao kapi kiše sa sebe kada si me ti poljubio. Ukus kiše je nestvaran, poput života…Kiša i jeste voda, a voda je život… Šapat ljudi na ulici…kao da sa kišom utihne život…donese neki smiraj…Brod života uplovi u neku reku sivila, tišine…Umiri se duša, umiri se srce… I moje misli više nisu tako agresivne, impulsivne… Sve se svede na čisto postojanje, a ne delanje, na promatranje…Krevet je nekako udobniji, čaj nekako potrebniji, topliji, prijatniji…Ušuškani ispod pokrivača, putujemo svetom dok listamo stranice neke knjige…Živimo neke druge živote…nekad lepše, svetlije, nekad tužnije ali svakako sa ovom kišom stvarnije… Svet je na pauzi pa ne moramo ništa da planiramo, da kalkulišemo, da pravdamo sebe nekim nemogućnostima…Po ovakvom vremenu osećam da ništa,, Ne moram”. Manje sam sklona skrivati svoja osećanja. Kao da se to moje osećanje u duši, reflektuje spolja…Mogu slobodno da pustim kapi kiše iz svog oka da klize niz obraze, da isplačem svu tugu, da plačem dok nebo plače jer znam da nisam sama…Da očistim dušu, kao ova kiša zemlju koja pada na tle gubeći fomu, oblik i veličinu…Razbija se u komade i shvata da i ona nije besmrtna baš poput ljudi, poput mene.

 

Author: Tatjana StanišićEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Uglavnom čitam knjige popularne psihologije. Vodjena principima poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život.