Da li poznajete osobe u Vašoj okolini kojima je veza najvažnija na svetu  i imate utisak da su u simbiozi sa svojim partnerima? Da li poznajete osobe koje ne mogu lako da ostvare partnersku vezu, a kada i ostvare, veoma brzo se završi? Da li se pitate zašto neko konstantno ne veruje partneru i oseća ljubomoru, iako nema realnih razloga za to? Zašto neko ima samo površne „varijante“ i ne upušta se u dublje emocionalne odnose? Kako to da neki ljudi uvek imaju stabilne i dugotrajne veze?

 

Tokom studija psihologije, oblast afektivnog vezivanja dala mi je odgovore na mnoga pitanja o partnerskim odnosima i ostala je i danas za mene najzanimljivija oblast psihologije.

 

Da bismo dobili odgovore na ova pitanja, potrebno je da se vratimo u period ranog detinjstva. Još kao bebe, ljudske jedinke traže kontakt sa majkom. To je prirodna i urođena potreba koju novorođenče ima. U teoriji, uvek govorimo o majci, jer je ona prirodno prvi objekat vezivanja, ali istu ulogu može zauzeti i otac ili bilo koji drugi staratelj deteta sa kojim ono provodi najviše vremena. Signali koje ono daje, majci daju do znanja da joj je nešto potrebno i predstavljaju poziv u pomoć ili posezanje za bliskošću sa majkom. To može biti plač, osmeh, prianjanje, traženje itd. Majčini dosledni odgovori na signale bebe, predstavljaju osnov nečega što nazivamo afektivnom vezanošću. To je odnos koji se formira između deteta i majke u najranijem detinjstvu i traje ceo život. Dete već sa šest meseci prepoznaje svoju majku, zna šta od nje može da očekuje, uznemiri se kada ona odlazi, a sa devet meseci  veza među njima je najjača. Da bi dete bilo slobodno, istraživalo okolinu i svet bez straha, potrebno je da ima nešto što se zove sigurna baza, a to je adekvatan odnos sa majkom. Kada počne da se kreće, dete će se držati blizine majke i koristiti je kao sigurnu bazu za istraživanje okoline. Kako se stvara sigurna baza? Doslednim odgovaranjem na signale deteta, prisutnošću u prvim mesecima života, adekvatnom brigom i negom.

 

Deca koja to imaju, formiraće nešto što se zove sigurna afektivna vezanost. Ova deca, u prisustvu majke slobodno istražuju okolinu. Ukoliko ona ode, uznemire se, ali se i smire kada ona ponovo dođe. Majke su dosledno dostupne, odgovaraju adekvatno na signale i potrebe deteta. Dete stiče sigurnost, stvara sliku o svetu kao bezbednom mestu i sliku o sebi kao dovoljno vrednom biću.

 

Deca čije majke su dosledno odbijajuće, formiraju nesigurnu, povučenu afektivnu vezanost. Kada se odvoje od majke, ona ne plaču, ne traže majku i ne deluju tužno. Njihova igra je zakočena, nema istraživanja okoline. Na majčin povratak ne reaguju. Navikli su da se njihova očekivanja ne ispunjavaju. Majke ne reaguju adekvatno na potrebe deteta. Mogu čak biti prisutne, ali ne reagovati na signale koje dete šalje. Za ovo dete svet postaje mesto koje nije sigurno, a slika o sebi je takođe negativna- smatra sebe bićem koje nije dovoljno vredno.

 

Nesigurnu, ambivalentnu afektivnu vezanost razvijaju deca majke koja je nedosledno dostupna. Dete ne zna kada će majka odreagovati na njegove signale, a kada ne. Često ove majke daju detetu nešto što mu nije potrebno (bespotrebno ga ušuškavaju, iako je toplo ili mu daju da jede, a ono nije gladno..) Ova deca plaču kada majka ode, ali ih ne smiruje njen povratak, već se ljute na nju, udaraju je i plaču. Traže kontakt, ali ne mogu da se smire i opuste.  Ako je prisutna nepoznata osoba u prostoriji, ova deca kao da se zabrinu za svoju majku. Prikače se za nju, ometaju je u komunikaciji sa tom osobom, stalno traže pažnju. Dete ima potrebu da se „lepi“ za majku, da je pojačano kontroliše i konstantno se bori za pažnju majke. Ova prevelika pažnjausmerena ka majci, sputava slobodno istraživanje sveta oko sebe i normalan razvoj.

 

Četvrti obrazac afektivnog vezivanja je nesigurna, dezorganizovana afektivna vezanost. Najčešće se razvija kod dece čiji su roditelji zlostavljani ili oboleli od psihoze. Ova deca ispoljavaju neobična, stereotipna ponašanja. Za njih ostaje nepoznato kakav je svet i kakav sam ja, lsiek su konfuzne i dezorganizovane.

Zato, dragi roditelji i oni koji planirate da to budete, vodite računa na koji način komunicirate sa svojom decom, jer Vaše ponašanje značajno utiče na dečju sliku o sebi i svetu koja ostaje uticajna i u kasnijim godinama života. Pratite potrebe svog deteta i dosledno odgovarajte na njih. A na koji način ove slike utiču na partnerske odnose, pročitajte u mom narednom tekstu za dve nedelje.

 

Author: Svetlana ProkićWebsite: http://goo.gl/FrERiWEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Živim i radim u Novom Sadu. Osnivač sam centra za psihološku podršku i edukaciju – „Psihobalans“.