Život je jedan veliki maskenbal. Toliko maski spremljenih za posebne prilike, za sat, možda dva vremena,  krojene maminim savetima, tatinim principima, po modelu komšnice, pozajmljenim šnitovima od nekih drugarica.  Maska za drugaricu, druga za prijatelja, treća za roditelje. Biramo ih u zavisnosti od ljudi kojima se trebamo predstaviti, a i od naših namera. Svi teže da budu neko drugi, oponašaju tuđa ponašanja, govore drugim jezikom, poistovećuju se sa maskama koje nose.

 

Manipulišu. Sakrivaju se iza raznih maski ljubaznosti, kulture, lepog vaspitanja. Nadomešćujemo ono što nemamo tim maskama, pretvaramo se da posedujemo te veštine, da pobegnemo od onoga što jesmo. Veštice, vile, čarobnjaci, sve zarad cilja kome težimo. Ne biraju se sredstva kojima će se doći do njih i ovde cilj opravdava sredstvo. Život je jedna velika pozornica kostimiranih likova, scenskih šminki, odglumljenih uloga. A onda, ako ne ide, ako zapne, ako nam dosadi, menjamo masku i za tren smo neko drugi.

 


Nenaviknuta na pozorišne predstave, na odglumljene komade, na likove sa sto lica i naličja…ostajala sam zapanjena, zbunjena, izgubljena, ogoljena pred ovom gomilom licimera, lažova, onih koje sam mislila da znam, a ustvari sam samo znala jednu njihovu predstavu koju su odigrali preda mnom.

 


Ubedili su me da ljudi nisu iskreni, da će me boleti: ,,Ovo je svet vukova, zlih ljudi,uništiće te, tako krhku, ranjivu“. Osećala sam poderotine na svojoj koži od noževa koji su zabadali u leđa jer kukavice samo tako i znaju. Bolele su rane pakosti, zavisti, zlobe, krvarile su, pekle. Znali su gde sam najranjivija i tu su gađali. Teško im nije bilo jer sam se otkrila, otvorila, iskreno se predavala neiskrenim. 
Umesto maske na licu, nosila srce na dlanu.

 


Trenuci tuge i samoće, očaja i odlučih
 da i ja učestvujem u ovom balu pod maskama, a ne da budem samo nemi posmatrač. Birala sam ih, isprobavala, pokušala da budem pepeljuga, zla veštica, vila, ledena kraljica, princeza na zrnu graška. Nijedna od njih nije bila krojena po mojoj meri, prepravljala ih, docrtavala neke osmehe, sužavala usne. 
Haljina pepeljuge me nekako suviše stezala, brzo sam se umarala od tolike poslušnosti, ćutanja. Nestalna priroda mi nije  dala mira da dočekam srećne okolnosti..Skidala sam je i odlagala. Nije bila krojena za mene. Nisam umela da budem ni zla veštica, nedostajalo je čarobnog praha, bojala sam se neke karme, vratiće mi se sve to, uništila bih me griža savesti. Ne želim bilo kome zlo. Nema boljeg i lakšeg sna, mekšeg jastuka od savesti.

 


Verujući u dobro u ljudima, poverovah da će mi maska vile najbolje stajati, ali avaj. Nisam baš ni vila, praštam mnogo puta, ali postoji granica moje tolerantnosti preko koje ne mogu preći. Odustah i od toga. Pokušah da zaledim srce, čije sam puteve uvek sledila, ali ni u tome ne uspeh. Ne umem da sakrijem osećanja, da postanem santa leda. Vatrena žena, rođena takva ne može bilo čime zalediti srce. Ne želim da me neko voli zbog svoje fizičke lepote jer znam da je ona u oku posmatrača, nisam neko ko posećuje pedikire, manikire. Ne, nisam uspela ni princeza na zrnu graška da budem. Nisam bila ni mrav, pčela, ni buba mara koja donosi sreću, ni umiljata maca koja je tu dok joj nešto treba od vas, a onda pokaže svoje pravo lice. Ne ukalupljum se u očekivanja, predrasude, ne slušam bilo čije savete. Nisam glumica, moj život nisu pozorišne daske. Ni sa jednom maskom nisam bila ja, gubila sam svoj identitet, izneverila samu sebe. Osećala sam se teskobno, maske su me žuljale, bockale. Možda su baš zato te maske bile providne, ništa nisu sakrivale.

 

 

Glavni akter mog života bila sam ja, nesavršena, ne princeza, ne ledena kraljica. Ona koja se bori za istinu, ma kakva da je jer sve pocinje od nje. Zar ne da i svaka laž je prvo istina bila. Tu sam da vam kažem ono što mislilim i osećam, ne umem da se pretvaram, ogoljena pred vama stojim. Ko me prihvati znaću da me voli zbog onoga što jesam ja. Oni drugi i ne zaslužuju da budu deo mene, mojih snova, nadanja. Kad sam se držala na oblacima pružala sam ruku da i vama pomognem, nisam se penjala stepenicama, a da se nisam okretala da vidim ljude koji su mi u tome pomogli.

 

 

Znala sam da je bilo koji vrh planine, tačka nekog početka, podnožje neke nove. Videla sam kako mnogi veruju da se ne trebaju pokazivati emocije, boli, suze. Nameštali su maske u zavisnosti od potrebe i izlazili u svet među ljude. Verujući da tada manje boli. Maske  predstavljaju  beg od stvarnosti, a sa njom dolazi i do gubljenja identiteta. Maske na poslu, maske u ljubavi kako bi nas više voleli. Maske kako bih lakše komunicirali sa maskiranim.Uzalud nam je da budemo neko drugi, samo da bismo se svima svideli. Treba da se dopadnemo drugima onakvi kakvi smo. Jer to je jedina nagrada za to što jesmo. Svaka čast onima koji uspevaju da hrabro nose svoju masku, dok im se drugi dive, ali kada neko poželi da im postane blizak i drag, kad - tad će uvideti da je ispod lice koje, ustvari, ne odiše iskrenošću i dobrotom.

 


Istina je da smo svi ranjivi i svi ćemo jednog dana biti otkriveni, od onih koji imaju širu perspektivu. I dokle god mislimo da ćemo do cilja doći lakšim putem, da se nadamo, dotle ćemo morati da plešemo pod maskama. Sve što možemo da učinimo jeste da osvetimo sebe, da otkrijemo i svoje lice i svoje maske. I da onima koji tek stupaju na scenu damo savet da  od svih kamena izaberu onaj njihov dragi koji će birati dušom, srcem, a ne očima. Kad se pogase svetla, spuste zavese u pozorištu se skidaju maske, a u životu se prvo skinu maske, spuste zavese i predstavi bude kraj. Oni bez maske  mirno utonu u san, i sami sebi dodele aplauz. Oni drugi s maskama će provesti besanu noć jer aplauz koji im je dat na pozornici života je aplauz njihovim maskama, a ne njima. Moraće da smisle masku za sutrašnji nastup.

 

Author: Tatjana StanišićEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Uglavnom čitam knjige popularne psihologije. Vodjena principima poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život.