Nemiri, nemiri, kad gone. Po sred grudi ne daju predaha, titraju i koprcaju.

Tu se duša muči i grlo suši, neće da stane.

 

Ništa se spolja ne vidi, samo pogled bludi i tone u kužne plićake.

Odatle se jedino razbija u oštre komade, u nizašta i ni za koga.

Trice i kučine. I opet burla, svrdla, jame buši..

 

Jedno se tu bar zna, uvek se desi kad si sam. A i da nisi, ako ovako boli, bićeš i jesi. Iako se još ne čuje i drugačije čini.

Nemiri su sebični nitkovi.

 

Author: Jasna DrenovacWebsite: http://goo.gl/dGi7nUEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pišem, jer se drugačije ne može. Slavim svaki nerođendan, uz malu izvrnutu tortu, u društvu aždaja poeta! Ozbiljno navučena na medena srca, Čehova, Harmsa, decu i pse koji ništa ne slušaju.