Roditeljstvo

Sedim sinoć na Trgu Pavla Stojkovića u Nišu, čekam bus. Vetar onaj što se zavlači pod kosti, uvek me podseti na neka ranija vremena, vremena koja me svrstavaju u one sa iskustvom. Međutim, nije to sada interesantno.

Nekoliko puta sam se našla u ćošku koji je bio mračan i crn. Pokušala da izadjem iz njega ali noge neće da slušaju. Mozak blokira informacije koje treba da primi jer strahovi rade svoj posao. I tako se taj ćošak lako pretvori u neko mirno utočište pa se onda navikneš na njega i ubediš se da je to tvoje pravo mesto. 

Sa velikom paznjom gledam na sat svakih nekoliko minuta i mislim pozitivne misli, ali strahovi su u budnom stanju i prolaze kroz celo telo. Menjamo vrtić početkom ove godine i moje stanje postaje ozbiljno, srčane radnje se obavljaju na pola. Da li će se uklopiti, koliko će ga drugi razumeti, da li će mu faliti stari prijatelji, koliko će se osećati slobodno i voljeno? Da li je pod stresom?

Postoje ta neka jutra kao ovo gde ustajanje nije baš lak zadatak. Jednostavno je. Računica laka. Moj organizam traži 7 sati sna da bude dobro, ali pre 3 ujutru ne mogu da zaspim i tu dođe do teškog razbuđivanja. Ali kad odzvoni 2 alarma i shvatim da nemam drugu opciju sem da se dignem, postaje lakše teško. Sledi buđenje najveće spavalice na svetu, mog deteta.