Roditeljstvo

Ovaj tekst ne piše normalna žena i majka. Ovaj tekst piše pms-om i hormonima podstaknuta na bes i od šećera unesenih u sebe srećna osoba. Jer ti dani su realnost, pa se desi da pod uticajem istih treba i da se radi, druži, ide u prodavnicu, rešavaju probemi papirologije i birokratije, objašnjava detetu šta znači pojam "umreti" jer ga baš danas to zanima i dodatnih milion stvari u danu. Danu kad ne mogu da se očešljam jer mi osećaj prolaska četke kroz kosu donosi duboku bol i danu kad onome koga volim kažem da je sve ovo što živimo sranje. Besna i srećna u isto vreme. Mama i žena. Milica.

Sedim sinoć na Trgu Pavla Stojkovića u Nišu, čekam bus. Vetar onaj što se zavlači pod kosti, uvek me podseti na neka ranija vremena, vremena koja me svrstavaju u one sa iskustvom. Međutim, nije to sada interesantno.

Nekoliko puta sam se našla u ćošku koji je bio mračan i crn. Pokušala da izadjem iz njega ali noge neće da slušaju. Mozak blokira informacije koje treba da primi jer strahovi rade svoj posao. I tako se taj ćošak lako pretvori u neko mirno utočište pa se onda navikneš na njega i ubediš se da je to tvoje pravo mesto. 

Sa velikom paznjom gledam na sat svakih nekoliko minuta i mislim pozitivne misli, ali strahovi su u budnom stanju i prolaze kroz celo telo. Menjamo vrtić početkom ove godine i moje stanje postaje ozbiljno, srčane radnje se obavljaju na pola. Da li će se uklopiti, koliko će ga drugi razumeti, da li će mu faliti stari prijatelji, koliko će se osećati slobodno i voljeno? Da li je pod stresom?