„Vaša deca nisu vaša deca. Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom. Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas, i premda su s vama, ne pripadaju vama. Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli, jer ona imaju vlastite misli...Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas. Život ne ide unatrag, niti ostaje na prekjuče.“ - Khalil Gibran

 

Postoje roditelji koji na svoju decu gledaju kao na „produžetke“ sebe samih. Na taj način nesvesno pokušavaju da utiču na dete da postane ono što oni nažalost nisu uspeli da postignu. Većini roditelja je mnogo lakše da prihvate nove metode menjanja dece ili metode kojima će promeniti okolnosti, umesto da prihvate ideju menjanja sebe. Ukoliko je roditelj nezadovoljan vlastitim postignućima utoliko će veće zahteve postavljati pred dete.

 

Žao mi je dece koja posle škole trče na raznorazne aktivnosti kako bi ispunila mamine ili tatitine želje.Ta deca su preopterećena, uskraćeno im je detinjstvo, uskraćeno im je pravo na igru, na slobodu. Da ne budem pogrešno shvaćena, nemam ništa protiv vannastavnih aktivnosti, čak ih smatram i poželjnim, ali ne volim preterivanje u svemu tome. Danas je to postalo statusni simbol mnogih porodica. Znam devojčicu koju mama čeka ispred škole kako bi je odvezla na časove engleskog. U kolima dete uspe da pojede trećinu sendviča koji je mama kupila u obližnjoj pekari i đački ranac zameni sa fasciklom koju joj je mama ponela od kuće u kojoj su spakovane knjige za školicu jezika. Odmah nakon završenog časa engleskog, mama je čeka na parkingu. Dok dete u kolima jede drugu trećinu sendviča mama brzinom svetlosti uspeva da fasciklu zameni  torbicom u kojoj je oprema za folklor.

 

 

Posle folklora ista situacija samo promenjen pravac. Opet parking, mama u kolima popravlja ruž i hitro uzima torbicu od svoje mezimice a umesto nje joj dodaje ranac sa sportskom opremom, jer devojčica mora da stigne i na sportske aktivnosti. U žurbi dete ne uspeva da pojede sendvič čak ni iz trećeg puta. O tome da ne uspeva da bude na svežem vazduhu ili da prošeta izlišno je i govoriti. Sve vreme dok je dete na raznim aktivnostima, mama ispija kafu sa prijateljicama hvaleći se kako je njeno dete nadprosečno, multitalentovano i veoma ambiciozno. Ni jednog momenta se nije zapitala da li je njeno dete želelo toliko breme na svojim nejakim leđima? Da li je njena devojčica željna igre sa vršnjacima u obližnjem parku? Nije se zapitala isto kao što se ni njeni roditelji nisu pitali kako je bilo njoj kad je bila mala? Da li su joj nedostajali jer ih je viđala samo tokom leta.

 

 

Živeli su i radili u Nemačkoj. Slali su novac i pravili velelepno zdanje u sred sela kako bi zadivili komšije. Istu grešku pravi i ona samo na drugačiji način. Svako od njih ostvaruje neke svoje ambicije ne vodeći računa o onome preko koga ih ostvaruje. Važno im je mišljenje drugih. Ostareli roditelji, iznureni od rada i dalje pakuju cigle i prave pomoćne objekte pokraj kuće, jer zaboga „šta će reći narod“- tolike godine radili preko pa daj da se nešto vidi. Mlada mama iako nigde ne radi,bahati se novcem svojih roditelja i forsira jadno dete do iznemoglosti ne bi li kroz nju ostvarila svoje nekadašnje snove. Jer, zaboga šta će reći narod...  

 

Author: Slavica BijelićEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Ja sam najpre mama, učiteljica, supruga, sestra, ćerka....neko ko piše iz ličnog zadovoljstva trudeći se da sagleda sve dečje potrebe, želje, strahove, nade i da im uputi reči ohrabrenja na putu odrastanja. Nadam se da ćete čitajući moje tekstove uživati isto koliko uživam i ja dok ih stvaram sa ljubavlju.