Prošlo je dva meseca od ovog iskustva i konačno je došlo vreme da otvoreno pričam o tome. Pre dva meseca mislila sam da nikada neću biti u stanju da se otvorim i ispričam moje iskustvo, ali sada mogu reći da je sve to prošlo i da život ide dalje. Znam da postoji nekoliko vrsta spontanih pobačaja, ali da ne bih širila možda pogrešne informacije pričaću isključivo o vrsti koja se meni desila – Missed ab.

 

No, krenimo ispočetka. Ostala sam trudna u martu mesecu, planirana beba. Sve je bilo u redu do maja, barem sam ja tako mislila. Na prvi pregled sam otišla već u petoj nedelji trudnoće i ovo je prvo što ne smete da radite u slučaju da se osećate dobro. Doktor tada verovatno neće ništa videti na ultrazvuku i samo ćete se bezveze nervirati narednih nedelju dana dok čekate kontrolu. Iako sam to znala, od sreće i straha u isto vreme sam brže bolje otišla kod doktora, i naravno doktor ništa nije video. Od toga dana pa sve do spontanog pobačaja, odlazila sam na kontrole jednom nedeljno. Smatrala sam da je to normalno u ranoj trudnoći pa mi ti odlasci nisu predstavljali problem. Na svakoj kontroli radjen mi je ultrazvuk, već na sledećoj bila sam šesta nedelja i videla sam mešak.

 

Nije se čulo srce. Za nedelju dana otišla sam ponovo. Tada se na monitoru videla srčana akcija, ali se nije čula, a po rečima doktora to je bilo ok jer je plod još mali. I tako sam ja odlazila na kontrole sve do maja meseca, osećala sam se dobro, svaki put videla mešak na monitoru i čekala da čujem otkucaje. Tek sada shvatam da je ishod za doktora bio dobro poznat, ali za mene nije nikako. Osmog maja bila sam osma nedelje, otišla sam na sledeći ultrazvuk. U medjuvremenu dobila sam tablete utrogestana zbog nekih blagih, poput menstrualnih bolova. Da napomenem, tablete sam sama tražila jer sam smatrala da ne bih trebala da imam ni te blage bolove i doktor mi ih je prepisao uz reči: ‚‚ Ne boli tebe stomak, nego bešika'' . Dao mi je tablete i pored te konstatacije. Tog osmog maja dok sam ležala i čekala da čujem kako je sve u redu, osećala sam da nije. Gledala sam u doktora pa u med. sestru, sestra u mene pa u doktora i samo sam čekala da čujem nešto loše. Jedino što sam čula bilo kako dokor govori sestri: ‚‚Piši missed'' , a meni: ‚‚ Dešava se, za dva meseca možeš opet da pokušaš '' . U tom trenutku nisam znala šta to znači, šta on to priča, ali sam vrlo dobro znala šta znači reč missed. Znala sam da ne valja.

 

 

U sledećem trenutku sećam se da su suze same krenule, a doktor je samo nešto piskarao. Dobila sam uput za bolnicu i sutra ujutru već sam bila tamo. Taj dan, kao i sledeći, verujem nikada neću zaboraviti. Rečeno mi je da u bolnicu idem kako bi oni sa svojim boljim aparatom proverili da li srčane radnje ima i ja sam sa tom mišlju i otišla. Dok sam tog osmog maja plakala u hodniku, prišla mi je jedna trudnica i rekla kako ne treba da plačem, kako se isto to i njoj desilo i da su joj u bolnici rekli da je srčana radnja tu i da je rodila svoju bebu. Tog trenutka sam poverovala da je u pitanju samo loš ultrazvuk i da je i sa mojom bebom sve u redu, te sam u bolnicu otišla vrlo smirena i puna nade. U bolnici nisu hteli da me pregledaju jer nisam imala krvnu grupu. Tada sam bila sigurna da ništa nije dobro i vrlo dobro sam znala da me spremaju za kiretažu, zato im treba krvna grupa.. logično. Desetog maja sam otišla sa krvnom grupom u bolnicu, gde su me poslali u garderobu. Na svakom šalteru, na svakom prijemu, svaki doktor sa kojim sam pričala, apsolutno svi su me pitali šta ja radim tu kad nemam bolove ni krvarenje.

 

 

Bila sam u čudu kao i svi oni i tu sam još jednom pomislila kako je sve to jedna velika greška i kako ću se uskoro vratiti kući. I vratila sam se, ali.. U bolničku sobu primljena sam oko 10h. Do 11h sam mislila kako gubim razum. Nisam se plašila kiretaže. Znala sam šta me čeka, iako mi to do tada niko nije rekao. Nisam znala kako će sve to izgledati, ali me nije bilo ni briga. Plašila sam se samo jedne stvari, a to je da će mi kiretaža biti uradjena a da niko pre toga neće proveriti još jednom da li je plod živ ili ne. Za tih sat vremena, samo sam sedela u ogromnoj bolničkoj haljini na ivici kreveta i plakala.  S vremena na vreme u sobu bi ulazili doktori, sestre pa čak i djaci koji su tu na praksi. I ne znam ko me je više nervirao. Svi su mi prilazili da me teše, misleći da se plašim same intervencije. Nisam imala snage da izgovorim koliko me duša boli što će mi uzeti nešto moje. Davali su mi razne papire na potpis, nudili braunilu. Ništa nisam potpisala niti dala ruku da mi stave braunilu. Samo sam ponavljala da sam došla na pregled i idem kući. Stvarno sam verovala u to. U 11h su me napokon pozvali da idem na triple color ultrazvuk. Iz te sobe, sa tog pregleda sam izašla kao najveća ludača. Plačući i držeći se za glavu.

 

 

Rečeno mi je da sam trudna 8+6 ( osam nedelja i šest dana), a da je plod zamro još u 6+4. Vratila sam se u sobu, potpisala sve što treba, dobila braunilu i samo plakala. Ponekad se pitam odakle čoveku tolike suze, odakle izlaze. Čekala sam svoj red za intervenciju. Prozvali su me oko 12h, i dalje plačući ušla sam u salu. Sećam se da me je jedan divan čovek tešio, govorio da ne plačem, smirivao. Sledeći trenutak već sam bila u sobi. Sve je bilo gotovo. Iz anestezije, probudile su me suze, naravno. Verujem da su mi dali neku konjsku dozu za smirenje, jer naredna dva dana nisam osećala ništa. Ni bol, a ni tugu. U bolnici sam bila svega nekoliko sati i puštena sam kući. Ako pričamo o nekom bolu, to sigurno nisam doživela zbog kiretaže. Izašla sam na svojim nogama, sa osmehom na licu. Da, do te mere sam bila pod sedativima.  Pravi bol je počeo tek nakon nekoliko dana kada sam shvatila da je nešto moje otišlo, bilo je tu i više ga nema. Naredni period svaki dan sam se pitala kako i zašto. Kako je moglo tako da se završi?  Zašto mi telo nije nagovestilo šta se sprema? Zašto me doktor nije pripremio na tu mogućnost? Hiljadu pitanja. A onda brojanje.. sad bih bila trudna toliko i toliko. Misli su se samo smenjivale i bivalo je sve gore i gore. Uskoro sam plačući dobila temperaturu 40 gde sam isto veče završila u hitnoj. Poslata sam nazad u bolnicu kako bi se utvrdilo da li je sve očišćeno ili je ipak nešto ostalo što mi izaziva temperaturu. Tada sam, čini mi se, shvatila da nemam snage toliko. Bilo mi je dosta bolnica i raznih doktora. Plašila sam se ću morati opet sve ponovo. I tada sam negde shvatila da je dosta sa plakanjem. U bolnici je utvrdjeno da je sve u redu sa te strane.

 

Temperaturu su mi izazvali stres i plakanje, a možda i neki bolnički virus. Narednih dana morala sam da slušam svakakve priče. Od toga kako sam mlada i biće još beba, pa do toga ma što se nerviram pa to je bilo malo nije ni bila beba. Verujte mi, ovakve reči su zabolele više nego sve što se desilo. I molim vas, ako ikada budete u situaciji da morate da budete u blizini žene koja je izgubila bebu a ne znate šta da kažete, molim vas, onda bolje ćutite. Verujte mi, bolje je. Jako mi je bilo teško da čujem samo nekoliko dana od kako tog nečeg što je bilo u meni skoro tri meseca više nema, zar mi je u tom trenutku bilo važna bilo koja druga beba? Naprotiv, samo sam ponavljala kako više nikad ne želim da budem trudna jer ne znam šta bih da mi se sve ponovi. S vremenom sve prodje. Misli sam skrenula tako što sam mnogo vremena počela da posvećujem blogu, prestala sam da čitam o trudnoći, spontanom pobačaju i svemu što sam radila, a nisam trebala. Trebalo je da uživam u trudnoći, da ne slušam priče i ne čitam svašta.

 

 

Svakako, desilo bi se ono što je sudjeno. U medjuvremenu sam išla na razne analize, utvrdjeno je da plod jednostavno nije bio u redu. Nije do mene. Prirodna selekcija. Kažu da nam se mnoge loše stvari dogadjaju kako bi naučili neku životnu lekciju. Evo još uvek ne znam šta je trebalo da naučim iz ovoga. Zašto mi je nešto dato tako lako, a onda još lakše oduzeto? Ne znam. Možda jednom saznam. Do tada, uživaću u životu, čekaću neku novu bebu i nadaću se da će ovog puta sve biti u redu. Svima vama koje ste nešto ovako doživele želim da kažem da znam kako vam je, niste same, a vama koji ćete možda nekada morati da utešite drugaricu, sestru.. birajte reči i samo budite tu...     

 

Author: Tijana RađenovićWebsite: http://goo.gl/DCkhxEEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Ja sam diplomirani vaspitač, beauty bloger. Optimista, večiti sanjar, zaljubljena u šminku i modu