Sa velikom paznjom gledam na sat svakih nekoliko minuta i mislim pozitivne misli, ali strahovi su u budnom stanju i prolaze kroz celo telo. Menjamo vrtić početkom ove godine i moje stanje postaje ozbiljno, srčane radnje se obavljaju na pola. Da li će se uklopiti, koliko će ga drugi razumeti, da li će mu faliti stari prijatelji, koliko će se osećati slobodno i voljeno? Da li je pod stresom?

 

Cela priča dobija novi epilog kada shvatam da je tamo divan i da su svi oduševljeni njegovom adaptacijom. Sem mene. Jer nakon izlaska iz nove škole on postaje nemoguće bezobrazan i čudno se ponaša. Kad kažem čudno, mislim na veliku promenu u odnosu na to kakav je inače. Ako bi ga opisivala u tri reči, rekla bih : samostalan, razuman i energičan.. A sada imam prekoputa sebe neko drugo dete: isfrustrirano, zbunjeno i osetljivo.

 

Povlačim se za sekundu u sebe i setim se kako ja ili meni bliski ljudi reaguju na velike promene u svojim životima. Realno, niko nije u ljubavi sa tim. Čak i kad su promene na bolje, umeju da dovedu do kolapsa. Znači, ovako…sabiram se i shvatam šta imam ispred sebe. Moram da ga naučim da se bori sa svojim strahovima i da nađemo način da ih prevaziđe. Zajedno. Jer šta će detetu mama koja se boji? Zaštiti i dati krila su dva odvojena pojma i pravca u roditeljstvu. Ja biram letenje jer što više puta padneš, pre ćeš naučti da se dočekaš na svoje noge i stojiš čvrsto na zemlji. Nisam surova, ne nisam. Ne volim da od života pravim bajku, ne želim da slika o meni bude prava, već kriva da krivlja ne može.

 

Na trenutak mrzim što sam mama. Namerno i svesno sam prestala da dojim. Nisam se probudila prve noći kad je plakao, nisam ga čula. Nikad nismo prespavali u istom krevetu. Prvi put je prespavao kod moje mame sa 6 meseci. Otišla sam sa društvom u Amsterdam kada je imao 10 meseci i ludo se provela. Je l’ je slika o meni kriva?Ja samo ne ignorišem svoj umor, stres, osećaj krivice, emocije, želje, maštanja…Pobeđujem svoje strahove. Ne glumim požrtvovanost, jer ja to jesam. Požrtvovana i srećna što za tren prevaziđemo neke lude stvari iz mozga koje nam život drže u šaci. Moj sin i ja. Da niko ne bude ničija žrtva u našoj priči. Da budemo žrtve srećnih okolnosti, što imamo jedno drugo.

 

Author: Milica ŠaponjaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pisanje sa naglaskom na “biti mama”. Volim Beograd, ljude koji misle da me je lako voleti i da šetam bosa. Analitična i često dramatična. Nova životna uloga majke mi daje krila da sve što ne znam moram da saznam. Hitno.