Nekoliko puta sam se našla u ćošku koji je bio mračan i crn. Pokušala da izadjem iz njega ali noge neće da slušaju. Mozak blokira informacije koje treba da primi jer strahovi rade svoj posao. I tako se taj ćošak lako pretvori u neko mirno utočište pa se onda navikneš na njega i ubediš se da je to tvoje pravo mesto. 

Sreća nas, odraslih je u tome što možemo da pričamo o tome, potražimo pomoć, kažemo – “bće sve okej”, utešimo se.. Možemo da pozovemo osobu koja nam fali, da uradimo nešto lepo za sebe i druge, pustimo omiljenu pesmu, šta god.. A šta mogu naša deca kad udju u ćošak? Da li smo u obavezi da prepoznamo njihova stanja? Da li se termin “helikopter roditelji” (oni koji obleću oko dece) pokazuje kao rešenje za dečije loše dane i frustracije?  

 

Postoje osetljiva i manje osetljiva deca. I ne postoje stvari koje su univerzalne za sve karaktere i koje su za svako maleno biće jednako rešenje.

 

Ulazimo u park, deca trče na sve strane i voze svoje trotinete i bicikle. Mi smo tog dana krenuli bez prevoznog sredstva u šetnju i naravno moj dečak me pita da se vratimo kući i uzmemo njegov trotinet. U trenu shvatam da je najbrži način da odem sama po njegovu mašinu sreće. Prilazim mojoj najdražoj osobi u parku koja ima ćerku rođenu par dana pre mog sina i bebu u stomaku, pred porođajem i zamolim da pripazi mog dečaka dok otrčim do kuće.

 

– Okej ,ali šta ako bude plakao?

 

– Neće draga, sad ću ja da popričam sa njim – odgovaram joj samouvereno. Prilazim sinu i sednem na beton ispred njegovih nogu. Gleda me i zna da ću mu reći nešto važno.

 

-Mama ide po tvoj trotinet, može?

 

-Daaa! -raduje se!

 

-Bicu brza ako ostaneš ovde i sačekaš me, daš ruku teta Sanji i dok se ja vratim pitaš nju ako ti nešto treba. A ja obećavam da ću biti najbrža super mama! Važi, može?  Dobijam klimanje glavicom umesto odgovora i bacamo pet jedno drugom. Pohvalim ga i kažem da je on jedan divan dečak. Prilazimo Sanji i daje joj ruku. Krećem u mojih 5 minuta po jednom pravcu brzog hoda. Ponosna sam na njega i sebe, dogovor nam sve bolje ide.

 

Vraćam se i zatičem Sanju kako stoji na istom mestu u parku gde sam ih ostavila sa rukom mog dečaka u svojoj. Ceo park se smeje.

 

Moj dečak mi viče: Donela si ga!! Zatim dobijam informaciju šta se desilo od zadivljenih mama. On nije želeo da se pomeri ni korak sa mesta gde sam ga ostavila, predložili su mu da sednu na klupu, a on je rekao da mu je mama rekla da je tu čeka. Nije želeo da promeni mesto ni za korak. Ceo park je bio ushicen njegovim potezom. Bila sam zbunjena. I sad sam. Dogovor sa mojim dvogodišnjakom je ključ naseg odnosa. Zašto je to tako neobično? Nakon tog događaja krećemo iz parka i razgovaramo o tome kako se osećao dok me nije bilo.

 

Učimo decu da se paze, da budu pažljiva prema sebi i prema drugima, a ne da se boje svega što ih okružuje. Ne stvarajmo im osećaj dodatne zavisnosti od nas. Naučimo ih da svi ćoškovi u kojima se nađu dobijaju drugu dimenziju kada veruju. Veruju u sebe. 

 

 

Author: Milica ŠaponjaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pisanje sa naglaskom na “biti mama”. Volim Beograd, ljude koji misle da me je lako voleti i da šetam bosa. Analitična i često dramatična. Nova životna uloga majke mi daje krila da sve što ne znam moram da saznam. Hitno.