Ovaj tekst ne piše normalna žena i majka. Ovaj tekst piše pms-om i hormonima podstaknuta na bes i od šećera unesenih u sebe srećna osoba. Jer ti dani su realnost, pa se desi da pod uticajem istih treba i da se radi, druži, ide u prodavnicu, rešavaju probemi papirologije i birokratije, objašnjava detetu šta znači pojam "umreti" jer ga baš danas to zanima i dodatnih milion stvari u danu. Danu kad ne mogu da se očešljam jer mi osećaj prolaska četke kroz kosu donosi duboku bol i danu kad onome koga volim kažem da je sve ovo što živimo sranje. Besna i srećna u isto vreme. Mama i žena. Milica.

 

Nemam puno razloga da nabrojim zašto se osećanja tako pomešaju u tim danima jer nisam stručna za sve promene koje nam se dešavaju u ovom periodu meseca, ali konstatujem da su ovi dani nešto o čemu naša deca nemaju pojma. A umemo da se izvičemo na njih za stvari koje su juče bile prihvatljive, umemo da se zaplačemo pred zadatkom da napravimo šešir za vrtić, a ideju ni živaca nemamo i umemo da se ludo smejemo na nešto na šta bi inače bili ogorčeni. Umemo da uradimo gomilu stvari koje nas čine čudnima.

 

Dolazim po sina u školu i dočekuje me vaspitačica koja mi pokazuje sinov autoportret koji je napravio tog dana. Krug i van kruga dve tačke i crta. Hm. 

 

 

- Da li ste pričali sa njim o tome što je nacrtao? Zašto su oči i usta van glave? - pitam nervozno. 

 

Žena me gleda zbunjeno i pokušava da smisli pametan odgovor na moje glupo pitanje.

 

 - Znate, on je dvogodišnjak a oni...   

 

Prekidam je i tražim da pričam sa školskim psihologom.

 

- Razvoj mog deteta je jako bitna stavka za mene, ne želim da dođe ni do kakvog propusta- panično se pravdam vaspitačici i objašnjavam svoje razloge.  Zbunjeno mi objašnjava da sednem i da sačekam psihologa i ostavlja me sa autoportretom u rukama na klupi ispred kancelarije.

 

Nakon par minuta se pojavljuje moj patuljak na vratima hodnika i pritrčava mi da me poljubi. Gleda u papir sa svojim radom i kaže mi: Mama, vidi kako sam lepo nacrtao Teju. Zove se Teodor ali sebi tepa Teja. Ovo je moja pametna glava, ovo su mamina dva plava oka, a ovo su usta medena, pokazuje mi prstićem na svaki detalj sa papira koristeći reči kojima mu ja govorim o njemu samom. Smejem se i kažem mu da donese patike i da krećemo kuci. Dok mu pomažem oko obuvanja dolazi psiholog.

 

Hvala vam najlepše što ste izdvojili vreme za mene, ali sam shvatila da mi je potrebna čokolada, a ne vaša pomoć.

 

Shvatila je da je to jedan od onih dana kada smo čudni. Sebi i drugima. Ništa nije pitala samo je konstatovala da je rad koji je uradio super rad za njegove godine i da nemam razloga da budem zabrinuta. Radosno napuštamo školu i krećemo u ostatak našeg dana. I kada sam besna i kada sam srećna moja ljubav je ista. Dramatično izgleda, ali su osećanja ljubavi i brige u dodiru sa ludilom. I tajnu našeg pogleda znamo samo mi. Sin i majka. Razumemo se i kad nas ceo svet ne razume. 

 

 
Author: Milica ŠaponjaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pisanje sa naglaskom na “biti mama”. Volim Beograd, ljude koji misle da me je lako voleti i da šetam bosa. Analitična i često dramatična. Nova životna uloga majke mi daje krila da sve što ne znam moram da saznam. Hitno.