Otvoriću dušu. Otvoriću srce. Biću hrabra. Uvek ću biti neko ko ume da objasni sebe drugima, samo je uvek bilo pitanje koliko kome dajem da razume. Malo se stvari menjaju sa godinama i ne možemo da promenimo procese koji nam se dešavaju sa okolnostima koje živimo. A šta ja živim? Koji proces ja prolazim?        

 

Umem sa rečima dobro i ide mi često lako da se solidarišem sa ljudima koji umeju puno da kažu i objasne sebe i ono što osećaju, dok sa onima koji imaju emocionalnu nezrelost i malo iskustva sve ide puno teže. Moguće je da u svemu polazim od sebe, a svi smo mi ipak drugačiji, ne možemo da funkcionišemo svi po istom modelu. Puno sam se osećala prevareno dok nisam to počela da shvatam.       

 

Posmatram ljude na ulici. Roditelje sa decom koji prolaze pored mene u šetnji, prodavnici, u vrtiću kada dođem po dete, u igraonicama, parkovima..      Sa dosta roditelja koje poznajem kada krenem da pričam uglavnom čujem jednu te istu poruku- da uživaju u ulozi roditelja, da je to nešto najlepše na svetu! A onda u svojim posmatranjima dece sa tatama i mamama vidim puno razloga da pomislim da ne pričaju iskreno o toj temi.             

 

Ako krenemo od najlmađih stanovnika naše planete, oko njih često vidim unezverena lica roditelja koji su istrošeni i pod stresom jer 24h nege i pažnje je zaista naporno. A pauze nema.. i kada beba spava brinemo da li joj je hladno, da li spava u dobrom položaju, da li je pelena puna.. dakle pauze zaista nema. Kasnije dolazi faza kada je fokus na bezbednosti naše dece istraživača..kada prohodaju ova faza traje u nedogled i dugo će proći vremena dok ne izađemo iz tog grča. Možda i nikada, jer i kada napune 18 godina i dobiju kola i dalje brinemo o tome da li su bezbedni na putu. Faza: "nemoj, pazi, pašćeš..." i svaka druga donosi frustracije. I pitanje je kako se roditelji osećaju, ali stvarno? Imam puno zaključaka koje sam donela posmatrajući sve te situacije oko sebe, pozitivnih emocija se vidi malo, uživanja i radosti u odnosu bude baš onoliko koliko su deca dobra i mirna, a znamo koliko to traje. Najnezadovoljnije majke koje sam upoznala se često ponose sa tim da se nikad nisu razdvojile od deteta.   

 

Kod mene je lako, poprilično lako. Koliko vremena imam za sebe, toliko sreće imam u odnosu do mog omiljenog bića. I nema tu neke tajne, uvijanja ovih reči u paketiće sa šarenim papirom i mašnicama, prosto je i tako je. I kada sam priznala to sebi, osećala sam da je sledeći nivo da to priznam i vama. Jer o tome se zaista ne priča iskreno, bar ne u krugovima u kojima sam ja svakodnevno. Vreme koje koristim za sebe, bez deteta, na radu na sebi, ličnim i intimnim stvarima, me dovodi do oslobođenja stresa i nagomilanih stvari sa kojima se prvi put susrećem. To svakako ne znači da ne volim svog sina. To znači da nisam ljubitelj obaveza koje moram da uradim jer imam skoro potpuno zavisno biće od mene. Nisam u ljubavi sa tim da nosim tonu igračaka u park, u rancu na leđima koje bole, rukama u kojima često završi još neka kesa iz prodavnice, a ponekad i sin koji se puno umorio i ima milion pitanja oko svega što vidi oko sebe.. Nisam, ali ne izbegavam. I vičem.. treba mi kafa i mojih sat, za mene. Da pišem ili mažem nokte. Treba mi da napunim baterije, da se naoružam strpljenjem i zadovoljim svoje potrebe da bi uživanje u tebi sine bilo zaista daleko od osećaja da sam u kavezu.

 

Sve možemo, ceo svet je nas, dok glasno pričamo kako se osećamo i ne potiskujemo svoje potrebe. Bez da nas grize savest. Pobednici smo, svi mi koji vičemo glasno svoje emocije. A pobednik roditelj nikad nije sam. 

 

 

 

Author: Milica ŠaponjaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pisanje sa naglaskom na “biti mama”. Volim Beograd, ljude koji misle da me je lako voleti i da šetam bosa. Analitična i često dramatična. Nova životna uloga majke mi daje krila da sve što ne znam moram da saznam. Hitno.