Za roditeljstvo ne postoji lak put, nema jednostavnih opcija koje biramo i savršen roditelj ne postoji. Najteže od svega je što gde god da se okrenemo uvek srećemo nekog "stručnjaka" koji nam priča kako treba, ili kako ne treba da postupamo. Sigurno se svako od vas kome su deca porasla seća situacija kada vas na ulici opominju nepoznati ljudi da detetu stavite kapu jer duva jak vetar. Ti saveti su uvek u konfliktu sa mislima u našim glavama.

 

Kada naiđemo na problem ili nedoumicu osetimo se usamljeno. I to je normalno jer niko ne može da nam objasni kako bi trebalo da se posvetimo našim patuljcima, naši osećaji i intuicija nam govore bolje od milion psihologa i savetnika. Često možemo čuti da ne govorimo deci da ne plaču jer će se kasnije u životu susresti sa problemom pokazivanja emocija. Često čujemo i kako ne treba da im govorimo da nisu dobra. Doći će do manjka samopouzdanja, kažu. Sve te stvari nisu univerzalna metoda i zavise od situacije do situacije. Mnogi roditelji se okreću knjigama, a ne svojim osećajima. I to je ta posledica usamljenosti u problemima kada ispliva naša nesigurnost.  

     

Deca su različita, čak i brat i sestra od istih roditelja se razlikuju, baš kao i očevi od majki.. Ali za dete su oni celina. Oni su oboje detetu roditelji. Različito se postavljamo u odnosu do naše dece i tu se grade različiti odnosi. U toj zajedničkoj ulozi koju imamo, bitna stavka je kako su postavljene stvari između nas- tata i mama.   

                              

U društvu majki se često čuje rečenica- "Suprug mi slabo pomaže oko dece." Ako se dobro sećam, nijedna od nas nije zatrudnela sama od sebe. Čak i ako je primarna briga za decu na vama jer ste vi kod kuće celog dana sa njima ,to ne treba da znači da očevi nemaju odgovornost. Ovaj tekst se ne odnosi na naše muževe, već na vlastite misli u vezi sa ovim područjem.

 

Prijateljice uvek pitam da li su se postavile tako da su na neki način svoje partnere sklonile od dece jer su se osećale kao da one "najbolje znaju",  ili će nešto oko deteta "da urade brže". Često dobijem osmehe umesto odgovora. Obaveza i odgovornost treba da je jednaka od oba roditelja. Zato nije okej stavljati partnere u poziciju da znamo nešto od njih bolje. Mi nismo rivali, a nismo ni na takmičenju. Možda osećamo dete jače jer je više vremena sa nama, ali pronaći vreme za razgovor o detetu na kraju dana kada se sve smiri i dan stane je okej. Tako će i puno zaposleni tata moći da sazna kako je dan izgledao, kako je dete reagovalo na situacije u danu i kako se nosi sa problemima. Kada dođe njegov slobodni dan znaće koga ima preko puta sebe, poznavaće svoje dete. Znaće da ste u fazi plakanja u prodavnici i kada te nedelje ujutru krene sa vašim detetom po hleb setiće se vaše priče od pre par dana i biće spreman da reaguje. Možda na neki svoj način, a možda na isti kao vi. Bitno je da ste složni u tome da detetu u tome ne popuštate i da je dogovor jedna prelepa nit koja vas vezuje. Na taj način se nećete osetiti usamljeno u problemu na koji naiđete. Nećete se osvrnuti za bakom koja vam kaže u redu na kasi- "Pa kupite mu lizalicu, vidite kako plače!" Stručnjaci i knjige će postati nebitni. Pratićete sebe i nesigurnost tada nestaje. A vaš patuljak? On je jedno srećno dete. Lizalica može kada je dobar i kada ne plače.

 

Psiholozi, dvojka ste. Mama je mama. Tata je tata. I porodica je praćenje osećaja, međusobna ljubav i podrška, a tome nas niko ne moze naučiti.

 

Author: Milica ŠaponjaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pisanje sa naglaskom na “biti mama”. Volim Beograd, ljude koji misle da me je lako voleti i da šetam bosa. Analitična i često dramatična. Nova životna uloga majke mi daje krila da sve što ne znam moram da saznam. Hitno.