Koliko puta jedva dočekate da vidite svojim voljenima leđa i dobijete ono malo najdragocenijeg- vremena za vas? Nedelja je mamin praznik, dan kada svi vi odete! - govorila je Cakana u Otvorenim vratima.

 

I aleluja, desio se i taj trenutak. Šta ćete sve sad?

 

Ispijanje kafe na miru, frizer, kozmetičar, čitanje knjige dalje od prve strane, film koji odlažete već par meseci, ćaskanje s drugaricama, prosto klaćenje papučom u omiljenom kafiću..

 

I tako prolazi dan. Usput, dolazite do one famozne kade koju samo ribate, punite deci i posle pospremate. Sanjate trenutak kada ćete kao boginja na miru u peni se prepustiti…

 

Istog momenta punite je svim onim kupkama, solima za kupanje koje ste dobili za rođendane i ko zna koji po redu 8. mart.

Palite možda i po neku sveću, mobilni telefon je blizu za nedajbože, peškir na dohvat.

 

Pena se diže, utonete. Nirvana! Toplina, nežnost, potpuno prepuštanje. Ima li šta lepše od ovoga? Svaki mišić konačno može da se opusti, u vodi je tako mirno. Mirisno i sigurno.

 

Do kad ne počne da zuji u glavi:

 

Možda je voda ipak pretopla, ne bih da žmurim. Malo počinje da me boli vrat u ovom položaju. A sad mi se kolena smrzavaju. Zašto gledam u bojler? Sad da operem kosu? Gde mi je onaj piling, idealan je trenutak da ga probam. Šta radim više u ovoj vodi? Ma ne mogu. Što li sam i punila kadu.

 

U čemu je zapravo problem? Zašto je tako prokleto teško opustiti se? Zašto taj mehanizam u glavi traži da stalno radi? Zašto još samo kvar može konačno da ga zaustavi?I nanovo osećaj krivice - pa evo sad mogu, a ne mogu.

 

Imamo jako nabijen tempo, mnogo obaveza, pregršt odgovornosti, zaduženja. Stalno preslišavanje - da li je sve odrađeno na vreme, da nisam nešto zaboravila, kako će oni sami - mali su, ne zna on to moram ja, pozvaću je ujutru sad ne stižem, još samo da odvezem, napišem mail, obavestim, skuvam, opeglam, operem, sklonim. Tome nema kraja.

 

I sjajno, superžene sve mogu. Ali zašto na kraju postajemo zavisne od tog suludog ritma koji crpi? Sve vreme sebe tešimo, smišljamo često i mala zadovoljstva da se pregura dan, ali polako, ali sigurno svoje biće stavljamo u zadnji plan.

Ima vremena, drugi put.

 

Kada dođe i taj drugi, postaje neizdržljiv. Jer tada ostajemo u najtežem društvu, sa sobom. Šta reći, kako odćutati, tu nema izgovora. Toj mašini ne treba ništa, samo mir i da se prepusti.

 

A navikla je da radi, da vergla, do usijanja. Najteže je ne misliti ništa ili skoro ništa. Samo disati, dotaći to svoje biće, nežno. Da se odmori, da udahne i odahne.

 

Pa i za ovo treba truda, da prestane da se trudi. Pista za sletanje nikada nije kratka, avion ne staje najednom, dugo još rola po pisti pošto sleti. I to sletanje može da nosi radost, stižemo sebi, kući.

 

Pa polako, možda na početku izdržati limit od 2,3 omiljene pesme. Petnaest minuta da odstoji, kao na kozmetičkim uputstvima. Dok ne zaboravite spisak za kupovinu? Svodite neizdrž na sve manju meru, s trudom i zalaganjem na početku, ne bi li isti polako nestajao. Nije važno na kraju koliko traje, važno je da ste se setili. Sebe.

 

To nije potreba, to je opstanak sam!

 

Author: Jasna DrenovacWebsite: http://goo.gl/dGi7nUEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pišem, jer se drugačije ne može. Slavim svaki nerođendan, uz malu izvrnutu tortu, u društvu aždaja poeta! Ozbiljno navučena na medena srca, Čehova, Harmsa, decu i pse koji ništa ne slušaju.