Pazi! Nemoj! Nije ti pametno! To je opasno! Nije zdravo! Razbolećeš se! Povredićeš se! Pokrašće te! Prevariće te! Udariće te! Misliš da neko gleda? Ima krpelja! Ujeda! Pašćeš! Zapalićeš kuću! Virusi vladaju! Promaja ubija! Sunce prži!

 

Ima li nam spasa? Živi se sa najvećim pretnjama ikada! U našim domovima, stanujemo bez otvorenog plamena, a sa vatrospremima po ćoškovima, rešetkama na prozorima i terasama, alarmima.

 

Naoružani svim vrstama antibiotika, analgetika, antidepresiva, histaminika, insekticida, deterdženata, osveživača i prečišćivača vaduha i vode. Uz svu digitalnu pomoć i virtuelnu pamet, jedva preživljavamo!

 

Deca su nam u stalnim strepnjama i konstantnoj brizi. Imamo sve za njih - vlažne maramice, cucle, posude za poneti, zdravu organsku hranu, flaširanu vodu, specijalne pelene, kolica s performansama šatla. Jaslice s predakademskim veštinama, privatne škole, nastavnike, psihologe, igraonice, radionice, savetovališta i stručnu pomoć.

 

Klinci ne znaju patiku da zavežu, šta je vrabac ili kako raste paradajz. Kašikom ovladaju posle 5g ali aplikacije instaliraju sa 2,5. Retko koje zna iz škole da dođe peške kući do drugog razreda. Čuvamo zdravlje, kondiciju, novčanike, kartice, bankovne račune, lične podatke, šifre, passworde i usernameove. Imamo profile, stranice, avatare, da se ne sazna ko smo.

 

Google nas prati, komšije nadziru, kolege prisluškuju, prolaznici merkaju. Torbu, džepove, stežemo u prevozu, nikad se ne zna. Ja ne mogu više da jedva opstajem na ivici katastrofa. Kao da jato ajkula u prozirnom moru kruži oko mene, sužava krugove i daje sve manje šanse.

Neka bude šta biti mora...

 

ajkula

 

Sedam na omiljeno stepenište, jeste,  baš na prljavo i gledam u prolaznike. Zevam, slušam nešto lepo u slušalicama i počinjem da se osmehujem. Ne znam da li sam sve prozore zatvorila kod kuće, sigurno ima neplaćenih računa, deca mi nisu u vidnom polju, možda će i kiša.

 

Ali možda i neće..

 

Nebo se razvedrilo, malci mi dotrčavaju sa sladoledom, sunce nas obasjava i svi nas posmatraju u prolazu s osmehom. Sedimo na zemlji, ližemo hladan nezdravi sladoled, na sred ulice. I baš nas briga i baš nam je lepo!

 

neboserazvedrilo

 

Ne sećam se kada je sve počelo da se ubrzava, kada je to prošlo da nije ni došlo. Ali neću da ovaj dan se kruni između dve strepnje i kao slučajno provlačenje kroz neizbežno loš ishod.  

 

Strah nije moje prirodno stanište. Ne verujem da je ičije. Zašto sve ne bi ispalo iznenađujuće dobro, ko kad dobiješ pohvalu gde se nikad nadao nisi? Da se sva zelena svetla otvore na semaforima u nizu? Javi se drugar iz osnovne ili te nečije oči nađu u pogledu koji grli? Dešava se, što bi to bilo manje verovatno od zemljotresa ili poskupljenja?

 

Možda u narednih 687 sekundi gigantski meteorit sravni Zemlju, ko da nas nikad i nije bilo sa svim našim budućnostima i planovima… Ali zato je tu sladoled, sunce, ovaj dan i na kraju krajeva mi! I neće se sve to tek tako istopiti!

 

Živelo kvarljivo, nestalno, nesigurno SADA uprkos svim opasnostima!

 

Author: Jasna DrenovacWebsite: http://goo.gl/dGi7nUEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pišem, jer se drugačije ne može. Slavim svaki nerođendan, uz malu izvrnutu tortu, u društvu aždaja poeta! Ozbiljno navučena na medena srca, Čehova, Harmsa, decu i pse koji ništa ne slušaju.