Dečak i devojčica igraju se u pesku. Oni se ne poznaju, deli ih nekoliko koraka. Devojčica po samoj ivici peščanika pravi od vlažnog peska nešto kao tortu. Dečak već neko vreme dubi tunel koji vodi do tajnih odaja tek napravljenog zamka.

 

Ignorišu se izričito kada im se pogledi sretnu, krišom vape za pažnjom. Srećom, oboma im treba vlažan pesak iz jedine bogate žile vlažnog peska peščanika. Bez reči, grabe šakama naizmenično, zatim sve brže kopaju, ruke im se prepliću, grebu prljavim noktima nadlanice, pesak se uskomeša, leti ka očima, kosi, ustima…

 

Vrtlog namah nestade u povicima majki. Deca se i dalje silno, nemo gledaju dok ih razdvajaju, grde, čiste. Devojčici utrapiše sok, dečak završi na ljuljašci. Pogled im se ne kruni.

 

Klupe lagano hvata topla struja nepažnje i one plove u mirne vode mora spokoja.

 

Pirati kratkim i brzim manevrima stižu ponovo na mesto okršaja, na peščani sprud. Oklevaju.

 

Dečak prvi kleknu i napravi malo brdo. Devojčica doda na brdo temelj. Dečak već gradi zid. Ona uglavi drvca za vrata. Njemu se iz džepa pomoli šareni plastični vojnik.

 

Slatki osmeh izmami na njenim usnama. Sada već grade kuću nekome.

 

"Da mu napravimo kućicu za psa?"- pita ona.

 

"Pa nema kuče!"- odbrusi on, začuđeno.

 

"Možda će da ima."- reče ona.

 

Dalje je već sve išlo glatko, iznikla je čitava grad-građevina za jednog vojnika koji će možda imati kuče. Deca su se zabavljala igrajući se tvorca. Polako se bliži kraj toj zavrzlami.

 

Devojčica jednim jezgrovitim udarcem sruši najvišu kulu sagrađenu od teške muke i gomile najfinijeg srednjemokrog materijala.

 

Dečak je preneraženo pogleda i nemajući snage da vikne, upita -"Što rušiš?"

 

"Tako" - razli joj se obesni, britki osmeh po licu i crvenom cipelom izgazi garažu, tajni prolaz i terasu vojnikovog imanja.

 

Dečak pokuša da je zaustavi, bi prespor za spas ali dovoljno hitar da je odalami. Ona mu uzvrati, počupa ga, uštinu. On je obori, dokači u koleno i izvrnu ruku. U nemoći, ona pokuša da se otme, pljune ga ali samo uspe da zajeca. Nije je oslobodio stiska ni dok mu je vikala da je budala.

 

Pusti je tek pošto reče: "Umrećeš! Ti ćeš umreti. Svi umiru!"  

 

Tada su već stigli roditelji. Razdvojiše ih, pomalo postiđeni. Mrak pada po svakom zrnu peska, po celom pustom parku.

 

Posle nekog vremena, crvene cipele ipak nađoše put do dečaka u pesku. Stajala je, malo oklevajući. Stidela se.

 

Nije pre znala. Ni mama izgleda nije znala, kada je pitala, imala je onaj izraz lica kao kad izmišlja kraj bajke. Devojčica to nije volela.. te kobojagi krajeve, očito se ne uklapaju. Ni smrt se ne uklapa.

 

Polako se približi dečaku koji je gradio i oborenog pogleda poče da kopa do njega. Primećivao ju je ignorisanjem. Ruku u pesku joj zagolica glatka plastika i oduševljeno mu pokaza vojnika. Radosna nada im preplavi lica. U nastupu stvaranja, oni sada grade čitav svet.

 

Do kraja.

 

I posle kraja, opet.

 

Author: Jasna DrenovacWebsite: http://goo.gl/dGi7nUEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Pišem, jer se drugačije ne može. Slavim svaki nerođendan, uz malu izvrnutu tortu, u društvu aždaja poeta! Ozbiljno navučena na medena srca, Čehova, Harmsa, decu i pse koji ništa ne slušaju.