Veze i ljubav

Ponekad mi se čini, kad tišina zavlada a nemir krz pukotine sumnje dopre do mene...da u sebi plačem. To bude tiho, pa onda i nadjača sva ona lepa osećanja u meni. Jer taj strah, veliki strah jede sve ono lepo i dobro a za sobom ostavlja praznine, i rupe. Kroz koje opet ulaze novi strahovi i strepnje. I ne biste verovali koliko se množe, iz minuta u minut.

Pijuckam drugu kavu danas, nakon kupovanja poklona za Bejb koji će u nedjelju navršiti 20 godina. Trebala mi je doza kofeina u organizmu. Povela sam Samanthu sa sobom. Čim smo dobile kavu i zapalile cigarete uz nju, započelo je planiranje cijele 2017 godine i početak 2018, odnosno njezinog 20 rođendana. Odlučila je slaviti u Zagrebu. „Bejb i ja dolazimo. Bude li Charlotte povela svog dragog?“

Utihnuo je nemir a ravnodušnost danima šeta kroz moje srce, napred i nazad. Sat otkucava, osećam i miriše na kraj. A ja odlažem. Pauziram. Izbegavam. Žmurim. I ne vidim, a vidim sve. Oblačim haljinu, navlačim čarape i obuvam čizme. Za  tebe. Zbog sebe. Za nas. Doterujem se više. Trudim se da brinem manje. Ali ne ide mi.

Već nekoliko dana vrti mi se jedna scena po mislima, izazvana sledećom. Dve žene, starosti 25-35 godina izlaze iz autobusa držeći se za ruke i nastavljaju svoje kretanje pešice. Ništa sporno, a možda i jeste, u zavisnosti od ugla gledanja na pojavu.

Za nedostatkom emotivne veze najviše pate žene, u malom broju i muškarci. Ja sam jedan od tih malobrojnih muškaraca na svetu koji plaču za svakom teškom sitnicom, pa i za ljubavlju. Da budem iskren, nikad nijednu emotivnu vezu nisam imao zbog svojih nedostataka.