Veze i ljubav

Pišem ti o sebi. Ne štedim reči, ali štedim emocije. Jer ja, ja se nisam rodila onda kad smo se sreli. Iza mene je prošlost. Neke delove nje sam ponela sa sobom, neke na putu do tebe, usput bacila. I da nje nije bilo možda ti se ne bih ni dopala. Možda si prepoznao setu u mojim očima, možda želju da volim. Možda ti se sviđa baš ono što sam prećutala, možda ono u šta više ne verujem. Pišem ti o sebi. Ponekad plačem bez razloga, ponekad tako lako nađem razlog.Često se sećam.

Da li ću ikada moći da se zahvalim za sve što si uradio i radiš za mene? Za svaku podšku, za svaku reč utehe, za svako grljenje do zore, za svaku suzu radosnicu, za svaki dolazak u sred noći kad se osećam loše, za svaki odlazak kad sam želela da budem sama.

Postoji narodna izreka da se ljubav i kašalj ne mogu sakriti, dodala bih, a ni ignorisati. Kada se zaljubimo teško možemo zaustaviti taj osećaj, moguće je, ali u toj početnoj fazi niko ne želi da zaustavi osećaj koji naše telo pretvara u fabriku za proizvodnju hormona sreće, a već smo rekli da je sreća ono za čim svi mi tragamo. Onaj osećaj da je sve u redu, da su svi oko nas lepi i dobri i pre svega ona zaljubljenost u sebe same.

Pandorina kutija je otvorena. Nada ostaje sama u kutiji, osvrće se oko sebe nema nikoga, mrak i tišina, ostaje sa sobom i svojim mislima, prvi put oseća odsustvo besa, mržnje, zla…oseća da je slobodna iako zatvorena u tami, oseća punoću života iako nema nikoga oko nje da joj potvrdi da je živa, da misli, da voli, da stvara. Ona sama i u mraku oslobođena vidi svetlost, vidi lepotu tišine i duboko u sebi zna da je ona stvarna, da se izborila, da je nadjačala sve oko sebe, sve one koji su pobegli čim se otvorila kutija, bežeći od sebe samih, smatrajući da će se tako osloboditi užasa koji proizvode već vekovima oni sami.