Veze i ljubav

Bojim se. Ne mogu da zaspim u potpunom mraku. Plafon pun zvezdica pravi mi društvo. Nisi se smejao tome, samo si mi rekao: ,,Ne mogu sijati lepše od tebe” . Pričljiva sam. Kada sam sama, progovorila bih sa bilbordom na ulici. Znam, smešno je. Zapričam se tako, znam da me nekad i ne čuješ. Zar je važno? Ne mogu da ti zamerim, ništa. Zaspiš.

Bajka i devojčica pod staklenim zvonom. Detinjstvo. Brojni testovi, teški momenti, iskušenja, lekcije. Život i odrastanje. Bajka prašnjava na polici sobe jedne, sada već devojke. Nejasnih boja i slika, a želja stoji. Nikada nemoj gubiti sebe zarad drugih, nemoj biti nešto što nisi da bi se dopala. Ne dozvoli da ti život oduzme ono što te jedinstvenom čini. Veruj i kada niko ne veruje da će se ostvariti tvoje čudo i kada si svakome luda i ne za ovaj svet.

Nemoj nikada da se daš potpuno.  Nemoj da veruješ, nemoj da se nadaš. Nemoj da strepiš, nemoj da čekaš. Pusti. Neka bude kako mora, a ti budi najbolja verzija sebe. Uvek. Neka te savetuju, neka te hrabre. Ali ti uvek uradi po srcu. Iskreno i čisto. Zbog sebe, a ne zbog drugih. Jer, drugi odlaze i dolaze. A ti sebi ostaješ jedna, takva kakvom su te napravili. Ne daj se. Ostani svoja.

Jutro je kao oseka za sobom povuklo sve ono što smo gradili na obali naše ljubavi. Sad imam samo tu gorku knedlu u grlu koja se ne guta lako. Stoji i koči sve ono drugo što želim da prođe. Bol. Pustoš. Neverica. Da li je moguće da preko noći nestaje ono što se gradi godinama? Čijom rukom bude nepravedno srušeno i uništeno, tek tako, da slomi dva srca?

Od tebe uzimam samo ono što mi je potrebno. Ti daješ vreme, daješ strpljenje, ulažeš napor u čekanje. I sve to prolazi kroz moje prste, tako da nema šta da se zadrži. Kao kroz sito brašno prolazi i vetar odnosi sve to daleko od mene. Nemam vremena. Nemam strpljenja. Ne želim da čekam. Hoću sada da uživam u nama, u tebi. Hoću sada da me gledaš i uzimaš kao da ti život zavisi od toga. Hoću sada, tvoj dah na mom vratu, tvoje ruke oko mog struka.