Veze i ljubav

U eri interneta, smartfona i nadolazeće AI tehnologije; u vremenu u kom život postaje virtuelan, a virtuelno se pretvara u stvarno - srećan sam što pripadam jednoj od generacija koja je odrasla bez većine savremenih gedžeta.

Žene, tu ste li? Sećate li se o čemu smo govorili u prethodnim tekstovima? Jednakost, ženstvenost i tako to..? E pa super, nastavljamo onda! Elem, nije lak ovaj naš poduhvat otkrića ženske suštine. Već prošli put smo se upetljali u jednu zamku, a da to nismo ni uočili.

Pišem ti pismo. Nisam sigurna da li ćeš ga ikada pročitati. Možda ono što želim da ti napišem ne bi ni shvatio. Ali moram ti reći. Ljubav nije ako mi povremeno napišeš da me voliš. Nemam ja ništa od tih slova, mili. I ne znače mi baš ništa ta slova, uklopljena tako da samo lepo zvuče dok se tope na usnama. Ja ipak želim nešto više. A opet, i to što tražim mislim da nije mnogo.

O tebi često govorim nebu. Ponekad taj govor bude dugačak minutima, nekad je to samo jedna reč  - HVALA. I nebo zna, ono oseća koliko sam zahvalna na tome što te znam. Na tom osećaju kad me držiš za ruku a ja se osećam sigurno, na tome kad se ljubimo, a u meni gori plamen strasti i želje, na tome što se osećam ponovo živom. HVALA.