Veze i ljubav

Nekad smo znali da kažemo mnogo više ćutanjem. Sad stalno pričamo. Uhvatimo se neke teme pa ne puštamo ni nju, a ni jedno drugo dok svako ne „istera“ ono svoje. Osećam da se kroz razgovore stalno gubimo umesto da se nalazimo, i da su reči toliko postale bitne, toliko da mi smeta. Ti pričaš jedno, ja drugo. Ti kažeš kako si srećan ja klimam glavom. A nisam sigurna u to.

Miki nikada nije išao u pozorište. Lažem, možda jednom kao dete. Te priče se sećam još sa početka zabavljanja. Sećam se da mi je bilo žao i da sam radila na tome da to promenim. Nije nam se dalo. Stalno su se neke prepreke mešale u moje spletke pa sam nakon par meseci odustala. Pre par dana šetali smo pored pozorišta pa sam zastala da vidim repertoar. Ni jednu od tri predstave nisam gledala, pa sam predložila da se organizujemo za sredu.

Slovenija je pobedila u košarci, a mi smo osvojili srebro. Na internetu su objavljene na hiljadu rečenica,  slika i postova o tome. Mnoge novine objavile su sjajnu vest. Mi smo se borili muški, dali smo sve od sebe. Uspeli smo više nego što su nam prognozirali. A ja sam sve to uživo pratila sa svojom jačom polovinom i njegovim društvom. Hiljadu puta pitao me je da li sam sigurna da to želim. O Bože, muškarci! Naravno da želim. Želim da radim i ono što ti voliš. Jednostavno.

Jednog kišnog podneva, dok je Bejb igrao igrice ja sam uzela da čitalam Dnevnik velike curice. Kroz svoje tekstove pisala je o tome kako je često čula onu slavnu rečenicu „Nisam ja za veze, ali možemo biti frendovi.“, i upuštala se u odnose u kojima ju frajer gleda kao frendicu. Svaki atom mojega tijela mi je vikao „Nemoj! Odjebi ga!“ u nadi da će ona čuti moje uzvike. Tekst je posvećen njoj. Velika curice, hvala na inspiraciji za tekst.