Veze i ljubav

Juče sam došla iz grada, sručila se na krevet i ko zna koliko dugo plakala. Bilo mi je dosta svega. Tvojih ignorisanja, tvog pogleda preko obrva, zabrinutost koja me obuzima sve češće. Gde smo nestali mi ? Ono dvoje što se u parku ljubilo do jutra, one minijature, zaljubljene i srećne na polici života. Gde su?

Htela sam da me voliš iskreno i čisto, onako kako se deca vole. Često sam svoje ruke stavljala oko tvog vrata i vikala nosi me, voli me, vrti me, čuvaj me… Ne znam koliko toga nisi čuo a koliko toga si mislio da čuješ. Verovatno nikada neću ni saznati. Znam samo da ono što imaš, čuvaš dok ga imaš. Kad ga izgubiš posle moraš ponovo da ga tražiš. A šta ako ga ne nađeš? Šta ako si takvu sreću imao samo jednom u životu ?

Zaboravljen, otvoren prozor i jutarnji vazduh koji je učinio sobu prohladnom podsetio me je na ona jutra sa tobom. Nisi bio tu. Nije mirisala kafa , ni prženice. Samo strah, svuda. Bez tebe tako sporo prolaze dani, i kada ima sunca mračni su i teški. A ja sam uvek htela da zamrznem ta jutra sa tobom, sunčana i topla. Kažu da ništa nije zauvek, a ja se pred spavanje molim da barem mi budemo za zauvek.

Sanjam kako se dodirujemo u prolazu. Vrhovi tvojih prstiju dodiruju moje prste. A zatim se tvoja šaka jako sudari sa mojom u stisak. Osetim strast i želju, i uplašim se od tih emocija. Ipak,ja te ne poznajem. Znam samo tvoje ime. Srećemo se često, na ulici, u prevozu. Gledaš me krišom i svaki tvoj pogled znam. Ti si sa njom. A ja sa njim. Oboje nesrećni a nedovoljno hrabri da ih pustimo. Ti vučeš nju a ja njega.

Dan sa osmehom u najavi. Navučeš mi tako, nežno i suptilno, samim dodirom prsta preko mog, još uspavanog lica, koži koja te oseti…Poželiš dobro jutro grleći me jače, usnama uz čelo. Tako zaštitnički nastrojen. Bezbedno mesto gde se uvučem kao devojčica i sakrijem svoje strahove. Predam se tebi, verujući ti. Dovoljan je tvoj iskren pogled, oči u kojima se ogledam, kristalno jasne, tako blizu, a tako nepredvidive, misteriozne. Koji kontrast.