Veze i ljubav

I, razočaraš se tako.

Površno nadvladava bitno,

i u svom ritmu,

neprivlačnom oku duše,

uzima većinu,

a ti,

                                               prećutiš nedostatke,

                                                 dok realnost ostavlja prazninu.

Znaš, nakon ovih osamnaest meseci od tebe očekujem da znaš  da volim miris cimeta, da ujutru pijem kafu, sa malo mleka i mnogo ljubavi i da me srećnom čine male stvari. Na primer, kad me ušuškaš pred spavanje i poljubiš za laku noć. Ali ti to retko radiš. Generalno, retko radiš stvari koje me čine srećnom. I postoji mnogo razloga zbog kojih ja ne bi trebalo da budem ovde. Ali ja ipak ostajem, i borim se za neke bolje ljude, za tebe i mene.

Ležali smo na krevetu. Okrenuti jedno prema drugome. Kažiprstom je uzeo jedan pramen moje kose i igrao se s njime. Promatrala sam njegove strukture lica. Predivan je.

Ponekad mi se čini, kad tišina zavlada a nemir krz pukotine sumnje dopre do mene...da u sebi plačem. To bude tiho, pa onda i nadjača sva ona lepa osećanja u meni. Jer taj strah, veliki strah jede sve ono lepo i dobro a za sobom ostavlja praznine, i rupe. Kroz koje opet ulaze novi strahovi i strepnje. I ne biste verovali koliko se množe, iz minuta u minut.