Veze i ljubav

Od tebe uzimam samo ono što mi je potrebno. Ti daješ vreme, daješ strpljenje, ulažeš napor u čekanje. I sve to prolazi kroz moje prste, tako da nema šta da se zadrži. Kao kroz sito brašno prolazi i vetar odnosi sve to daleko od mene. Nemam vremena. Nemam strpljenja. Ne želim da čekam. Hoću sada da uživam u nama, u tebi. Hoću sada da me gledaš i uzimaš kao da ti život zavisi od toga. Hoću sada, tvoj dah na mom vratu, tvoje ruke oko mog struka.

Juče sam došla iz grada, sručila se na krevet i ko zna koliko dugo plakala. Bilo mi je dosta svega. Tvojih ignorisanja, tvog pogleda preko obrva, zabrinutost koja me obuzima sve češće. Gde smo nestali mi ? Ono dvoje što se u parku ljubilo do jutra, one minijature, zaljubljene i srećne na polici života. Gde su?

Htela sam da me voliš iskreno i čisto, onako kako se deca vole. Često sam svoje ruke stavljala oko tvog vrata i vikala nosi me, voli me, vrti me, čuvaj me… Ne znam koliko toga nisi čuo a koliko toga si mislio da čuješ. Verovatno nikada neću ni saznati. Znam samo da ono što imaš, čuvaš dok ga imaš. Kad ga izgubiš posle moraš ponovo da ga tražiš. A šta ako ga ne nađeš? Šta ako si takvu sreću imao samo jednom u životu ?

Sanjam kako se dodirujemo u prolazu. Vrhovi tvojih prstiju dodiruju moje prste. A zatim se tvoja šaka jako sudari sa mojom u stisak. Osetim strast i želju, i uplašim se od tih emocija. Ipak,ja te ne poznajem. Znam samo tvoje ime. Srećemo se često, na ulici, u prevozu. Gledaš me krišom i svaki tvoj pogled znam. Ti si sa njom. A ja sa njim. Oboje nesrećni a nedovoljno hrabri da ih pustimo. Ti vučeš nju a ja njega.