Veze i ljubav

Ne razumem ove današnje momke. Iskreno, nije ih bilo puno u mom životu. Ne zato što nije bilo prilika za to, već zato što sam jednostavno uvek znala šta hoću. Nikada nisam počinjala vezu sa nekim ako sam već unapred znala da sa njim neću nešto ozbiljno. Ne uklapam se u kalup modernih devojaka, ako me razumete. Ne osuđujem ljude, već ono što čine. A ponekad, kao sada mi dođe do glave i počne da me guši ono što sve i da neću primećujem sve češće.

Jutros sam te izvukla iz kreveta, rano, oko 8h. Sunce je na prekrivaču napravilo prugice, a ja sam ustala pre tebe. Obukla sam trenerku i obula patike, a onda te povukla za rukav. Rekao si da nisam normalna a onda me povukao sa sobom u krevet. „ Ajmo još malo da spavamo. “ Nisam htela da spavam. Htela sam da idemo da šetamo, uzmemo kafu za poneti i sedimo na klupi u parku. Želela sam da vidimo kako počinje dan, kako se smenjuju grupe ljudi koji nekuda žure.

Sećam se, kao da je juče bilo…17 tvojih, 20 mojih godina. Mladi i ludi. Upoznali smo se na tako čudan, smešan način, nekima nenormalan. Od samog početka smo znali da nismo obična priča. Moje: ,,Nikad ne bih bila sa mlađim od sebe, još maloletan?! Nikako! ” se pretvorilo u : ,,Volim te najviše na svetu.”

Krajem prošle nedelje gledala sam savremeniju verziju Bube u uhu, a onda jela omiljeni kolač u kasne sate, uz zvuke starogradske muzike. Častila sam sebe ljubavlju koju mi ti ne pružaš. A i onda kad je daješ, daješ mi je nekako na kašičicu. Poželela sam da pošalješ jedno mislim na tebe jer ja jesam, mnogo sam mislila na tebe.

Čudan to beše spoj, čudne su varnice među njima. Verujte, to nije obična ljubavna priča. Nisu pubertetlije, već dve odrasle osobe, potpuno različite, kao puzzle spojive nekom čudnom niti. Onom naivnom, nevinom, iskrenom i čistom.