Veze i ljubav

Nekad smo mogli satima samo da ćutimo. Govorila su osećanja i pogledi. Reči su bile suvišne, a blizina naših tela govorila je mnogo. Tišina. A onda lupanje mog srca. Zvuk vetra ili kiše.

Kap parfema, dašak poleta, ekstaze, volje, nade, zavodljivosti. Toliko malena, nestvarne magijske moći, spaja i razdvaja ljude. Poput najvećih olujnih vetrova donosi u naše svetove davno zakopane uspomene, ljude, likove. Otvara pandorinu kutiju, budi snove, raspiruje maštu, a neretko i biserne suze u uglovima oka.

Pokušavam da razumem. I dok gledam u zvezde kad je nebo vedro ne nailazim na odgovor. Nemam šta više da dam. Sve sam ti pružila, na dlanu. Imao si moje srce, moju dušu i moje poverenje. Sada, nemaš ništa. Pravo na moja osećanja ima samo onaj koja ume da pokazuje svoje.

Gledam lišće kako lagano se njiše dok se spušta na tlo. Ispijeno sunčevim zrakom, krhko i tako lagano sa blagim povetarcem sleće na klupicu u mom vrtu. Ni malo one jarke zelene boje od leta nije ostalo u njemu, potamnelo je, požutelo i skroz se izgubio njegov smisao postojanja, umrlo je.