Veze i ljubav

Sanjaj me uvek nasmejanu i  sa očima sjajnim. I nikako drugačije. Takva sam bila kad si me poljubio. Takva sam bila kad smo se poljubili. I dok smo se šetali, i dok smo ćutali. I onda kada nam je bilo dosadno, mada se ne sećam kada je to bilo... Pamti me uvek srećnu i detinjastu. I sećaj se onih malih detalja. Mojih mladeža i nemirnih pramena kose. Rupica na obrazima. Zvuka osmeha.

U eri interneta, smartfona i nadolazeće AI tehnologije; u vremenu u kom život postaje virtuelan, a virtuelno se pretvara u stvarno - srećan sam što pripadam jednoj od generacija koja je odrasla bez većine savremenih gedžeta.

Žene, tu ste li? Sećate li se o čemu smo govorili u prethodnim tekstovima? Jednakost, ženstvenost i tako to..? E pa super, nastavljamo onda! Elem, nije lak ovaj naš poduhvat otkrića ženske suštine. Već prošli put smo se upetljali u jednu zamku, a da to nismo ni uočili.

Pišem ti pismo. Nisam sigurna da li ćeš ga ikada pročitati. Možda ono što želim da ti napišem ne bi ni shvatio. Ali moram ti reći. Ljubav nije ako mi povremeno napišeš da me voliš. Nemam ja ništa od tih slova, mili. I ne znače mi baš ništa ta slova, uklopljena tako da samo lepo zvuče dok se tope na usnama. Ja ipak želim nešto više. A opet, i to što tražim mislim da nije mnogo.