Veze i ljubav

Gledam lišće kako lagano se njiše dok se spušta na tlo. Ispijeno sunčevim zrakom, krhko i tako lagano sa blagim povetarcem sleće na klupicu u mom vrtu. Ni malo one jarke zelene boje od leta nije ostalo u njemu, potamnelo je, požutelo i skroz se izgubio njegov smisao postojanja, umrlo je.

 

Budim se. Naspavana. A takva nisam odavno bila. Svesna da sam nešto sanjala pokušavam da se setim šta je to bilo. Ne uspeva mi. Osećam uznemirenost. Svaki zvuk počinje da mi smeta. utišavam alarm. Gledam, rano je još. Ležim. I prvi put nakon svega osećam talas bola, usamljenosti i sete.

 

Došla je odjednom i iznenada. Pojavila se niotkuda. Ne znam zašto i kako, ali osetio sam nešto. Još prvog dana kada sam je video na ulici u prolazu. Zurio sam, a i ona je. Tada me nije ni primetila. Ubrzo nakon toga, da li slučajno, ili je to bila sudbina, ne znam, ja sam je sreo opet. U autobusu. Sela je tu ispred mene.

Žena sam. Od krvi i mesa. A ipak samo sam žena. Slaba i jaka. Mala i velika. Heroj i kukavica. I neka mi sude! Željna nežnosti, kupam se u suzama i ove večeri. Umorna duša umara moje telo. I zajedno leže nepokretni i usamljeni. Teše jedno drugo. A ja ne mogu ništa da uradim. Žena sam. Obična i sa običnim osećanjima. I u toj svojoj jednostavnosti potpuno sam posebna. Jer danas je teško biti jednostavan.