Veze i ljubav

Žena sam. Od krvi i mesa. A ipak samo sam žena. Slaba i jaka. Mala i velika. Heroj i kukavica. I neka mi sude! Željna nežnosti, kupam se u suzama i ove večeri. Umorna duša umara moje telo. I zajedno leže nepokretni i usamljeni. Teše jedno drugo. A ja ne mogu ništa da uradim. Žena sam. Obična i sa običnim osećanjima. I u toj svojoj jednostavnosti potpuno sam posebna. Jer danas je teško biti jednostavan.

Dlanom naslonjenim na hladan i oznojen prozor u tek zagrejanoj sobi. U pozadini osluškujem pucketanje drveta iz kamina, dok pogledom se sve više udaljavam. Ravničarski predeo pred mojim očima odvlači me kilometrima daleko. Skoro da sam zaboravio kako je lepo kada ti se pogled odbije o neko brdo, planinu, bilo kakvu uzvišicu i vrati ti se. Vrati se slika tih zelenih valova. Raznih cvetova, biljaka, poljoprivrednih kultura i po nekih kućica prekrivenih mahovinom.
 

Čujem zvono i prilazim vratima. Ne moram da proveravam jer znam da si ti. Taj miris bih uvek osetila. Taj korak bih uvek prepoznala. I čini se da prolazi čitava večnost dok ne otvorim. A onda tvoje lice, nasmejano i milo. Tvoje snažne ruke što se naziru ispod košulje. Tvoja blizina. I taj poljubac,na vratima. Sve je tu.

Ova nedelja je prošla u nekom sasvim neobičnom duhu. Prvo sam dobila motivaciju u negraničenim količinama čitajući knjigu Žane Poliakov, a onda je ta ista Žana to prepoznala. Skoro sam pisala o predstavi, a njen autor se javio da mi kaže kako se oduševio mojim viđenjem iste. Trenutak kad shvatate da vas neko prepoznaje, čita, sluša i razume je jednostavno neprocenjljiv.