Bojim se. Ne mogu da zaspim u potpunom mraku. Plafon pun zvezdica pravi mi društvo. Nisi se smejao tome, samo si mi rekao: ,,Ne mogu sijati lepše od tebe” . Pričljiva sam. Kada sam sama, progovorila bih sa bilbordom na ulici. Znam, smešno je. Zapričam se tako, znam da me nekad i ne čuješ. Zar je važno? Ne mogu da ti zamerim, ništa. Zaspiš.

 

Prstom ti dodirujem nežno lice i šapućem:

  • Zašto zvezdice nisu isto poređane kao prethodne noći?

Vidim ti smešak, usne se miču. Diram ih.

 

Pre nego što si legao naredno veče, crtao si nešto. Nisi mi dao da vidim, kažeš da je iznenađenje.

  • Tvoje zvezde. Pričaj mi šta kažu, hoću da te slušam.

Spustio si glavu na moje krilo.

 

  • Spavaj, milovaću ti lice. Od tvojih zvezda i prisustva lako sklopim priču. Potrajaće.
  • Slušam te ja. Ne bunim se. Spavaću kada ostarimo.

 

 

Author: Milica MiloševicEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
U balskoj haljini hodam današnjicom. Neprilagodjena, gradim svoj svet.