Nekad smo znali da kažemo mnogo više ćutanjem. Sad stalno pričamo. Uhvatimo se neke teme pa ne puštamo ni nju, a ni jedno drugo dok svako ne „istera“ ono svoje. Osećam da se kroz razgovore stalno gubimo umesto da se nalazimo, i da su reči toliko postale bitne, toliko da mi smeta. Ti pričaš jedno, ja drugo. Ti kažeš kako si srećan ja klimam glavom. A nisam sigurna u to.

 

Danima se nameću neka pitanja. Da li ja i dalje želim da budem sa tobom? Da li ti možeš da mi pružiš ono što želim i čemu se nadam? Da li si dovoljno jak da izdržiš ovu moju umetnički nastrojenu dušu? I koliko dugo ćeš moći, a da ne pukneš, trepeti  moju romantiku u svim oblicima? Znam ja da pravog muškarca u tvojoj glavi ne čini nežnost i osećajnost. I tako se mimoilazimo, stalno. Ponekad se sudarimo i to bude vulkan i vatra i sve emocije. Ali se onda razidjemo svako na svoju stranu. Ja u svojim knjigama i pesmama, ti u video igricama.Ja nisam sigurna da to i dalje želim. Gledam te dok spavaš i nemam pojma o čemu misliš. Stalno govoriš : „Voli me.“ I to tako kao da kažeš da si takav i da se neke stvari nikad neće promeniti. A meni toliko treba da se promene.

 

Plaši me što ni ne slutiš da već pomalo bežim. Odlazim od svega što sam gradila tu. Ostavljam pedalj po pedalj i tebe, baš takvog kakav si i kakvim sam te ja stvorila. Ovde ima još mnogo da se radi. A ja bih ponekad a sad i sve češće da me čeka već oformljena ličnost sa kojom mi neće biti potrebne reči.

 

Author: Nevena MiloševićWebsite: http://goo.gl/c3NCVvEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Klasična i romantična. Farmaceut, ljubitelj dobre pisane reči, bloger i devojčica u telu žene.