Ponekad mi se čini, kad tišina zavlada a nemir krz pukotine sumnje dopre do mene...da u sebi plačem. To bude tiho, pa onda i nadjača sva ona lepa osećanja u meni. Jer taj strah, veliki strah jede sve ono lepo i dobro a za sobom ostavlja praznine, i rupe. Kroz koje opet ulaze novi strahovi i strepnje. I ne biste verovali koliko se množe, iz minuta u minut.

 

Pokušavam da sve držim pod kontrolom. Sebe. Nas. Tebe. Ali mi kroz prste prolazi  sve ono što želim. Samo me dodirne, kad ga poželim, a onda ode bez nade da će se nekad tu zadržati. Nedostaje mi moja kuća, moje dvorište i moja terasa. Nedostaje mi  moja soba, i žuti zidovi u njoj. Nedostaje mi najbolja drugarica iz detinjstva koja sada vodi neki drugačiji život.

 

Ponekad osećam da sam zarobljena u prošlosti i da i dalje želim iste stvari. A te stvari me ne prate više. Jer i ja vodim neki drugačiji život.

 

Stalno sanjam isti san, ali budna. Mala kućica sa drvenim tremom. I malo dvorište, i malo cveća, trave, voća... I sve to tako ušuškano i sklopljeno da bude toplo i onima koji žive tu i onima koji tu svraćaju.  Taj san me čini srećnom i živom, i zaljubljenom. Ali moja nesigurnost me čini ranjivom. Onda sam laka meta za sve one sumnje i strahove koji uvek pronađu put do mene.  Zašto sam sad ovo napisala?

 

Možda da mi bude lakše,  možda samo da pokažem da imam bujnu maštu. Nije važno. Važno je da uvek imate nekog ko vas drži za ruku i pruža vam sigurnost. I taj neko ne mora da bude ni pravi , ni jedini , ni najbolji. Mora samo da bude vaš.

 

Author: Nevena MiloševićWebsite: http://goo.gl/c3NCVvEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Klasična i romantična. Farmaceut, ljubitelj dobre pisane reči, bloger i devojčica u telu žene.