Dlanom naslonjenim na hladan i oznojen prozor u tek zagrejanoj sobi. U pozadini osluškujem pucketanje drveta iz kamina, dok pogledom se sve više udaljavam. Ravničarski predeo pred mojim očima odvlači me kilometrima daleko. Skoro da sam zaboravio kako je lepo kada ti se pogled odbije o neko brdo, planinu, bilo kakvu uzvišicu i vrati ti se. Vrati se slika tih zelenih valova. Raznih cvetova, biljaka, poljoprivrednih kultura i po nekih kućica prekrivenih mahovinom.
 
 
 
Prosto se iznenadi čovek kada ima šta pred sobom videti. Ja vidim samo sivilo, i gore na nebu i dole na asfaltu, gde god da pogled krene sav željan šarenila, na sve strane je beskrajno sivilo. Tužno je jer smo sami to izgradili, beton do betona postavljali, drveće nam smetalo, trava nam smetala, a betona nikad dosta. Tužno je to. Sreću smo odavno zanemarili, ni ne nadamo joj se, nemamo kada od svih tih nagomilalih obaveza i problema.
 
 
Svestan sam da sam drugačiji, ubija me monotonost ovog mesta. Gledajući sve više kroz to mokro parče stakla ja umirem u sebi lagano, ali sigurno. Nekada sam bio pun želje za životom, sa velikim entuzijazmom svakoga dana kretao u nove avanture. Imao sam svu snagu ovoga sveta u kombinaciji sa beskrajnom voljom. Nije bilo toga što me je moglo zaustaviti na putu ka sreći i savršenom srećnom životu. A onda sam počinjao na kraju dana da stanem i zagledam se kroz ovaj prokleti prozor, pogledam i vidim da je sve uzalud. Nema tu života koji moze biti savršen, samo neka tužna lica pognuta ka tom sivom ledenom betonu, bez ikakvih emocija koračaju u nedogled. Samo će smrt biti ono što ce prekinuti tu monotonost njihovih promašenih života.
 
 
Da sam možda manje gledao na njih da li bih im manje ličio? Da li bih se sporije pretvarao u te žive leševe bez ikakvih grimasa, samo bezdušno koračajući za njima u propast? Nisam siguran u to da je gledanje na to tmurno okruženje mene ubilo, nešto se ipak dešavalo i znam da je počelo od kada sam prvi put stao da pogledam i da razmišljam. Jednom nije strašno, iako se zaprepastiš nastaviš dalje, ali vuče te posmisao. Onda se već navučeš kao na drogu, svakog dana nakon napornog posla dođeš pa staneš i opet zuriš kroz taj prozor ka ulici.
 
 
Živeo sam u centru, ali je mesto bilo nerazvijeno i opustelo, stanovnika sve manje, a samim tim i prodavnica, kafića, lokala sa buticima i sličnih prodavnica. Samim tim nisam imao osećaj da sam u centru ičega, već da sam na samom kraju jednog promašenog života. Previše sam mlad da bih dozvolio sebi takav kraj. Svemu je prethodila moja velika nesreća u ljubavi. Samac po profesiji je veliki teret u startu, tako da nije bilo teško stopiti se sa okolinom koju sam posmatrao. U tišini mog doma nisam ni imao šta drugo raditi, televiziju sam prezirao, a radio je već odavno postao sličan tv programu. Nije bilo interneta zbog zastarelih mreža koje niko nije planirao menjati. Da je bar bilo neke voljene osobe kraj mene u tim trenucima slabosti, da li bi tada bilo sve drugačije?
 
 
U ranoj mladosti sam imao prilike da tako neku osobu osvojim i sa sobom povedem bilo gde. Sa njom bi sve izgledalo lakše, volja za životom bi bila beskrajna, a sreća neizmerna. Ali ona nije tu, greška je delom moja, a delom njena. Traziti krivca u svemu tome je nezahvalna stvar, ja joj nikada nisam mogao zameriti što je jednog dana otišla. Kada mislim na nju, na trenutak sam srećan jer znam da je i ona srećna, takođe znam da ona na mene ne misli više. Kada je rešila da ode uradila je to uplakana, bez reči, i da sam bio tada malo veći karakter, a malo manji ološ, možda bih i našao načina da je zaustavim. Ovako sam je samo pustio.
 
 
Ubrzo sam se rešio i zauvek napustio taj kraj, nikada se nisam više vratio u tu dolinu okruženu planinama. Sve je bilo tako živahno tamo, puno prirode, drveća, cveća, zelenila i šarenila, priča koje cvrkuću svoje čarobne melodije. Savršeno za zaljubljene, za voljene, ali ne za ostavljene. Obukao sam svoje novo odelo, nikada ga ranije nisam ni vadio iz ormara, bilo je to odelo kupljeno za dan venčanja koje se nikada nije dogodilo. Vezao sam kravatu kako treba i zategao. Zastao sam malo kod ogledala da se očešljam i poslednji put pogledam sebe u oči. U njima nije bilo više ni grama emocija, ni delić života, samo mnogo mnogo slivila, prokletog sivila. Nastavljajući ka prozoru znao sam da je to to, moju rešenost niko neće moći promeniti. I da hoće nema više vremena za to. Živeti bolje bez nje je nemoguće, zato je i samo živeti više postalo preteško.
 
 
Na sredini sobe nalazio se veliki luster, veoma masivan sa dosta sijalica. Popeo sam se na stolicu ispod njega i lagano zavezao kravatu za njega. Više puta da budem siguran da će izdržati. Poslednje misli koje su se lagano uzburkavale pred sam kraj svega bile su usmerene ka njoj, ka mojoj jedinoj pravoj ljubavi koja je tek tako otišla, otišla je a ja sam bio kriv za to. Vreme je da sam sebi platim kaznu za najveću grešku u životu. I za svaku drugu načinjenu pre ili kasnije. Plaćam greške čineći jednu jedinu pravu stvar u životu. Zažmurio sam, a potom naglo odgurnuo stolicu koja me jedina držala u životu. Našavsi se u panici koja sledi, agoniji gubljenja života, milion puta sam se predomislio zbog učinjenog i poželeo da se nikad nisam popeo na tu stolicu i da nikada nisam pogledao kroz taj prokleti prozor.
 
 
Sada je sve to bilo kasno. Ja sam već umirao, krkljajući na sav glas. Na samom kraju svega, pri zadnjem atomu snage, kada je mozak već ostao bez kiseonika, kada sam tonuo u konačnu smrt... nešto se desilo. U tu sobu neko je utrčao vrištajući na sav glas, mislim da se sećam kako sam čuo to vrištanje, dok doktori tvrde da sam tada već bio onesvešćen i da je smrt bila na nekoliko sekundi blizu, kada je deo kravate koji me držao za luster presečen. Ja sam pao polumrtav, ali ipak je ostalo dovoljno vremena da se nešto spasi od mene. Da li je vredelo u taj čas upadati i ostavljati me u životu, ne znam, mislim da ću uskoro saznati.
 
 
Oporavljam se od tog šoka koji sam doživeo kada sam umalo oduzeo sebi život tako sebično razmišljajući. Nisam se stavio u situaciju da sam mogao učiniti mnogo toga dobrog za sve oko mene, mogao sam učiniti svašta, a ne samo stajati i gledati kroz prozor da život prođe, da se život gasi. Ako sam mogao tada, mogu i sada. Sa mnogo više volje za životom vraćene u trenu krećem napred, a za to je zaslužna ona. Utrčala je u tu sobu u zadnjem trenutku, došavši jer je osećala, prosto je znala da nešto ne valja. Kada je skočila na stolicu koju sam bio odgurnuo ispod sebe, presecajući kravatu o koju sam visio rekla je:  ,,Konačno sam te opet našla, budalo''.
 
Nastaviće se...
 
 
Author: Srđan SamardžijaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
23 godine. Pun entuzijazma, sa voljom za zivotom i osmehom na licu, bez imalo straha lomim sve prepreke klasicnog dosadnog zivota danasnjice i zivim zivot kako ja zelim. Avanturista bez prepreka. Ljubav prema umetnoscu pisanja i naracije. Drustven i komunikativan, otvoren za svaki vid saradnje u svim mogucim oblastima.