Došla je odjednom i iznenada. Pojavila se niotkuda. Ne znam zašto i kako, ali osetio sam nešto. Još prvog dana kada sam je video na ulici u prolazu. Zurio sam, a i ona je. Tada me nije ni primetila. Ubrzo nakon toga, da li slučajno, ili je to bila sudbina, ne znam, ja sam je sreo opet. U autobusu. Sela je tu ispred mene.

 

Znao sam da treba da joj kažem nešto. Pitam se zašto smo se još prvoga trena tako lako složili. Pričali smo neprekidno i o svemu. Imao sam osećaj da se znamo dugo, predugo. Govorila je brzo, ali nežno, a u isto vreme i glasno, strastveno. Nisam u prvi mah poverovao u sve to. Činilo se kao da sam odjednom utonuo u taj razgovor, kao u san.

 

 

Znao sam, prosto da mora tako biti. Sva ta velika priča, to upoznavanje, sve se brzo završilo i otišli smo svojim kućama, kao svojim svetovima. Ništa nismo ni slutili tada. Tako sam upoznao nju, a nisam ni bio svestan šta će mi ona doneti svojom pojavom u mom životu. Usledio je vikend, za mene predug. Još te večeri sam pokusao da je nađem. Nije bilo mogućnosti da joj se obratim. Morao sam indirektno preko drugih da dospem do nje. Iščekivao sam neprestano da me doda na Facebook-u. I uradila je. Javio sam joj se neobavezno, ne očekujući previše.

 

Kada smo ipak počeli da se dopisujemo, izgledalo je kao da nastavljamo neki već započeti razgovor. Odlučio sam da je iznenadim i čuvam joj mesto u autobusu. Bio je ponedeljak ujutru. Nije mi se spavalo. Čuvao sam joj mesto, ali nisam joj rekao. Ali nije sela na to mesto. Ostala je da stoji, a ja da je gledam i razmišljam. Razmišljao sam sve vreme o njoj. Zašto nije sela, zašto je nisam zvao. Zašto uopšte razmišljam o njoj. Ma svašta mi je prolazilo kroz glavu. Pokušao sam da spavam. Nisam mogao. Nismo čak ni pričali tog jutra. Upravo to mi je nedostajalo.

 

Sledećeg jutra sam joj čuvao mesto i sedela je tu kraj mene. Priča je tekla isto kao i uvek. Ona voli da priča i lepa je, i kad priča, kada se smeje, pa cak i kada ćuti. Nisam o tome ni razmišljao. Pokušao sam da slušam i razumem to što je govorila tada. I svaka reč koju je rekla, svaka je ličila na neku moju neizgovorenu, već zamišljenu. Kao da me je uvek preticala i prva izgovarala ono što ja želim da čujem.

 

 

Jednostavno sam želeo da nikada ne prestane da priča. Čini mi se kao da je i ona to želela. Možda se varam. Dopisivali smo se sve više, sve lepše. Razgovor je trajao u nekom drugom obliku, ali nije prestajao. A onda je došao taj dan. Petak, 14. februar, popularniji kao Dan zaljubljenih. Za mene ne mnogo bitan dan. Čak nisam ni bio zaljubljen do tada. Veče pre tog dana slavio sam sa drugovima, popio malo više, i što sam više pio, više bi mi nedostajao razgovor sa njom. Spavao sam malo.

 

Ujutru mi se jako spavalo, i nisam hteo da sedim kraj nje. Ne takav, izmoren i mamuran. Spavao sam, a onda se desilo nešto čudno. Možda će mnogi reći da lupam, da patetišem, izmišljam i pričam gluposti, ali nešto se stvarno neobično desilo. Sela je kraj mene, probudila me i podarila mi najlepši osmeh ikada. Bio sam zbunjen, prosto zatečen situacijom. Nisam znao kao da reagujem, šta da kažem. Govorila je nešto, jedva sam je slušao. Nešto je u meni eksplodiralo kao bomba. Svojim osmehom, dok je sedela tu kraj mene prenela mi je toliko mnogo neke pozitivne energije da sam se najbolje u životu osećao narednih nekoliko sati. Prosto sam se toliko dobro i srećno osećao samo zbog jednog osmeha, ma da li sam ja poludeo, ili sam se prosto toga jutra zaljubio.

 

Na nagovor druga sam odlučio da joj tako oslepljen kupim nešto i izjavim joj svoja osećanja. Imao sam malu dozu sumnje, straha, tuge, i previše sreće, sve se to pomešalo i dovodilo me do vrhunca emocija. Prenosio sam dobru energiju gradom i želeo da je što pre vidim. Bio sam spreman ceo život da čekam da joj kažem sve. A znao sam ishod svega, znao sam koliko je dobra i da neću ništa time postići. U stvari mislim da sam je samo povredio. A ni u jednom trenutku nisam hteo to, ne nikako! Prihvatila je srce jer je bilo od srca srcu, ali poljubac je bio suviše prljava stvar koja bi je bolela da je trajao i sam pokušaj joj je naneo mnogo boli. Nisam se razočarao, svideo mi se njen stav.

 

Drago mi je bilo jer sam shvatio da sam ja pravi dečko za nju, ali sam se stvorio u pogrešnom trenutku. Prošao je jedan dan od tada, a ja sam skroz iscrpljen i ne znam šta da radim. Znam da treba da budem uz nju na bilo koji način. Treba da joj pomognem i da je učinim srećnom. Ali ja to ne mogu ako mi ona ne dozvoli. I ne razumem je zašto je toliko uporna da ostane u vezi koja nema smisla? Njoj treba neko da bude konstantno tu, prvenstveno jer je emotivna i treba nekako da iskaže te svoje emocije.

 

Porukom to ne može, potreban joj je zagrljaj, poljubac, stisak ruke, potreban joj je on tu kraj nje i koliko god ja to želeo sada, ona ga neće zameniti sa mnom. Pre će patiti daleko od njega, nego biti srećna kraj mene. Nikada neću shvatiti to. A sve sam u životu razumeo. I mnogo veće stvari, a ovo ne mogu. Cela njena pojava i sve u vezi nje me fascinira i u isti mah zbunjuje. Ne razmišljam više racionalno. Stao je mozak da srce kaže svoje, a njega niko ne želi da sluša.

 

Ja prosto nikad ne odustajem, ne od nje! Toliko tuge i boli se desilo u njenom životu, imala je velike gubitke i mnogo je patila, a ipak nije sebe izgubila. Čuva svoj svet i prkosi svetu oko sebe koji kao i mene pokušava da je uništi. Takvi kao ja i ona su višak u ovom svetu. Previše je zla za nas dvoje. Kažem nas jer mi smo par po svemu. Po bolu u duši, po ljubavlju prema drugima. Volimo iste stvari. Prosto smo suviše isti i to nas na neki način i razdvaja. Zakon prirode kao da nalaže da mi savršeni par i ne smemo biti par. To bi bio i suviše jak spoj, jak u borbi protiv svega lošeg.

 

Nas dvoje u timu rušimo sve pred sobom sto čini prepreku sreći. I samo ako ona pruži meni priliku da joj to i dokažem, samo tako sve to vredi. Polako završavam priču o njoj. Iako ima još dosta toga da se kaže, ovo je dovoljno da se shvati suština. Ja prosto verujem u sudbinu, a nama je bilo suđeno da se sretnemo. A ona će sve ovo da zanemari i da se trudi za nešto sto je neće dovoljno usrećiti. Ovaj put se neću mešati u njenu odluku. Ja ću njoj otvoriti srce i pokazati joj koliko u njemu ima mesta za sve ljude na svetu pa čak i za nju. A nju ću pustiti da dokle god je to moguće bude sa onima koji su daleko od nje, dok sam ja tu odmah pored nje, nemoćan da to promenim.

 

Valjda se sve ovo u stvari zove život, a ona nije spremna da mu prkosi i kroji ga po svom nahođenju. Ja ću i dalje misliti na nju jer je teško zaboraviti taj osmeh, tu dobrotu i tu nevinost u njoj i njenoj priči. Previše je ona dobra i ne želi da povredi nikoga. A mene ako povredi, to neće ni boleti jer ja znam da joj to nikada namera nije bila, niti će ikada biti.

 

Author: Srđan SamardžijaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
23 godine. Pun entuzijazma, sa voljom za zivotom i osmehom na licu, bez imalo straha lomim sve prepreke klasicnog dosadnog zivota danasnjice i zivim zivot kako ja zelim. Avanturista bez prepreka. Ljubav prema umetnoscu pisanja i naracije. Drustven i komunikativan, otvoren za svaki vid saradnje u svim mogucim oblastima.