Gledam lišće kako lagano se njiše dok se spušta na tlo. Ispijeno sunčevim zrakom, krhko i tako lagano sa blagim povetarcem sleće na klupicu u mom vrtu. Ni malo one jarke zelene boje od leta nije ostalo u njemu, potamnelo je, požutelo i skroz se izgubio njegov smisao postojanja, umrlo je.

 

Posmatram kako se okolna priroda gasi sa jeseni i kako za zimu ostaje samo golo drveće i zemljište, čekajući da ga prekrije beli prekrivač. Skriveno pod svom tom belinom čeka prve trenutke proleća da se vrati u život i sve iz početka krene. Moje zapažanje kako priroda funkcioniše me fascinira. Mi ljudi. kao najrazumnija bića na planeti, izgubili smo dosta prirodnih procesa željom da postanemo savremeni.

 

Živimo monotone dosadne živote, bez imalo želje da se prepustimo majci prirodi da nas vodi kroz svoj čarobni put rađanja i umiranja. Skoro da se više ne primećuju godišnja doba, priroda se skroz zapostavila i više nema smisla očekivati da će nam se od nje išta bolje vratiti. Naprotiv, narušena prirodna ravnoteža se odražava i na naše napuštene savremene živote. I što više osmatram kako se gasi priroda sa jeseni, gasim se i ja sama, umirem lagano u sebi, sama i napuštena poput drveća, cveća i livada u ovom selu.

 

Svi su pohrlili u gradove. Poleteli za boljim životima i oblakoderima, betonima okovanim sredinama. Možda je tamo nešto i bolje, ali život sigurno nije. U mojim godinama samoća zna biti kobna. Jedino sto me i dalje održava u životu je moj pogled na predele oko mene. Valovi okolnih brda koji se penju sve više i više, odlazeći pod oblake, nastavljajući u gromadne planine kojima se kraj odozdo ne da sagledati. Svo to usnulo drveće prekriveno sićušnim vrapcima i još po nekim pticama koje ostanu da prezime tu sa mnom, sve to me održava u dosadnom, ali spokojnom životu.

 

Moje prokletstvo je samoća za koju sam možda i sama kriva. Kada si mlad svaka prilika za ljubav se čini tako olaka šansa za nešto što će trajati večno. A večno je pojam koji u tim godinama ne potraje duže od par meseci, možda i godina, ali retko. Kako objasniti to da se od strasne zaljubljenosti dvoje mladih, željnih ljubavi za ceo život, dođe do rastanka brže negoli do ljubavi.

 

On je bio lep mladić, osmeh je imao da ti dah stane kada ga pogledaš, crne guste kose i pristojno odeven. Nema devojke koja ne bi uzdisala videvši ga. A ja stidljiva i suviše povučena, skoro da me niko nije ni primećivao tada. Dešavalo se da prođe bezbroj momaka kraj mene i da me ne pogleda ni krajičkom oka. Nisu bili krivi oni, kriva sam ja. Dok su moje drugarice tada uveliko jurile naokolo sa raznim momcima i doživljavale mladost u najlepšim godinama, ja sam čekala po strani da se desi ljubav. Zaista, to se u jednom trenutku desilo. Da li zato sto više nije bilo devojke koju je pogledao ili sam mu se ja stvarno dopala, on je pogledao u mene i nije se pomerao kao da ga je nešto paralisalo. Neću reći da mi nije prijala ta pažnja, ali sam se dosta postidela i sklonila se po strani. Nije oklevao i ubrzo mi je prišao.

 

Reč po reč, mic po mic ,došli smo do toga da nije bilo dana kada se nismo videli, dolazio je jutrom da me budi, uveče da mi recituje pred spavanje. Danju me obasipao poljupcima i nežnošću. Bio je čaroban i nestvaran,prosto nešto što se samo sanjati može. Žalosno je što se mora staviti naglasak na ’bio je’. Tada sam bila isuviše mlada da bih se lako upustila u neke seksualne odnose, iako sam ga zavolela kao što nijedna nikada kasnije neće moći. Nije bio napadan, šta više bio je jako strpljiv i pažljiv sa mnom, to mi je najviše prijalo i ulivalo sigurnost.

 

Kada sam osetila da je to ono pravo, što će potrajati do kraja naših života, odlučila sam da mu se predam sva. Imao je i moju dušu i moje telo. Kao što sam već rekla, večnost je kratka u tim godinama. Vremenom se strasti lagano splasle, a mi smo se udaljili. Ni dan danas ne znam šta je bio uzrok svemu tome, nadam se da će mi se jednom razjasniti taj nelogičan splet okolnosti. Može se reći da nam nije bilo suđeno, ja ipak mislim da smo sami pokvarili ono što se nije smelo kvariti. Ne znam za njega, ali ja se kajem i sada.

 

Kada su mene isprosili za drugoga, on je odlučio da napusti selo i nikada se više ne vrati. Otišao je negde u ravničarski kraj, nikome nije javio ni gde je, ni šta radi. Bilo je glasina da je možda umro ili se još gore ubio. JA osećam da je još živ i da i dalje čezne za mnom. Moj muž, za koga su me na silu udali je umro mlad, a ja sam ostala rano udovica i nikada nisam ni pomislila na drugoga muškarca, sem na onog prvog i jedinog.

 

Da li je i on mislio na mene svih ovih godina, pitam se. Ovih jesenjih tmurnih dana, kada me ništa ne veže za ovaj kraj, dok priroda spava dobijam želju da krenem. Put će me nekako odvesti njemu samo treba rešiti se i krenuti. A ja sada osećam da je vreme, ili ću otići i naći ga, ili ga više videti neću. Pakujem se vrlo malo jer nemam mnogo toga što bi ponela sa sobom. Ponela sam jednu njegovu staru sliku, nadajući da će ga neko možda i prepoznati i time mi olakšati potragu. Velika je to ljubav bila, velika, ali osuđena na propast i da smo se bar malo više borili za nju, trajala bi i danas. Ovako nam ostaje da je ispočetka obnovimo, ako se uopšte sretnemo.

 

Od sela do sela, putujući ravnicom shvatila sam da ni za šta na svetu ne bih menjala moja brda i planine, potoke i doline, šume i livade, ptice i šareno cveće. Sve je bilo savršeno u mom mestu, samo mi je falio nežan zagrljaj voljenog da se mogu osećati spokojno. Ova ravnica je previše depresivna, samo nebo i daljina, nigde ničeg da ti pogled zaustavi da se duša nahrani. Tužno deluje svako selo sa toliko pustih, ali prostranih ulica. Gde je sve zamrlo?

 

U jednom od takvih sela jedan od seljaka koji pristade da razgovara sa mnom prepozna lik mog voljenog i uputi ne ka malenoj kućici u samom centru sela. Upozorio me je da čovek poslednjih dana bio veoma povučen i da ga niko nije viđao naokolo. Pomislila sam to je to, to mora biti on. Posle toliko vremena konačno on. Pohitala sam ka njegovom domu sva srećna, znajući da ću videvši njega ponovo dobiti odavno izgubljenu želju za životom. Dok je sunce zalazilo za horizont, ja sva usplahirena trkom idući ka njemu uletela kao furija u tu sobu sa velikim prozorom, ka ulici i tom mrtvom mestu.

 

Na sredini sobe oborena stolica iznad koje je visilo telo obešeno o veliki luster. Oh Bože, pomislih da li sam stigla u pravi trenutak. Nisam imala kada da se iznenadim samo sam što pre poletela ka noževima u kuhinji, a zatim se popela na onu stolicu i presekla deo kravate o koji je on visio. Zapazila sam tada da je to odelo u kom je bio odeven u stvari ono koje smo zajedno kupili za naše venčanje, koje se nije ni dogodilo. Nadajući se da sam stigla u pravi čas uspela sam da kroz zube izgovorim ’Konačno sam te našla, budalo’.

 

Author: Srđan SamardžijaEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
23 godine. Pun entuzijazma, sa voljom za zivotom i osmehom na licu, bez imalo straha lomim sve prepreke klasicnog dosadnog zivota danasnjice i zivim zivot kako ja zelim. Avanturista bez prepreka. Ljubav prema umetnoscu pisanja i naracije. Drustven i komunikativan, otvoren za svaki vid saradnje u svim mogucim oblastima.