Pokušavam da razumem. I dok gledam u zvezde kad je nebo vedro ne nailazim na odgovor. Nemam šta više da dam. Sve sam ti pružila, na dlanu. Imao si moje srce, moju dušu i moje poverenje. Sada, nemaš ništa. Pravo na moja osećanja ima samo onaj koja ume da pokazuje svoje.

 

Shvatila sam. Nije moja greška to te volim. Ni to što ti pružam milion šansi dnevno da mi pokažeš da me voliš. Moja greška je to što pokušavam da ispravim tvoje greške.

 

Pomažem te u tome, nesebično. Ali tebi nije ni to dovoljno. Odlaziš pa se vraćaš. Ostavljaš me na pola rečenice, na pola puta. Nije ti stalo do mog mišljenja. Smetaju ti moje suze. Znam, ne možeš da podneseš da si samo  propalica koja zna da me rasplače. Najlakše je rasplakati usamljenu ženu. Bila sam tu, borila se rame uz rame sa tobom sa mnogo većim problemima nego što su moji. Htela sam da me saslušaš. Ne da me razumeš, samo da pokušaš da razumeš. Da čuješ. Da odgovoriš.

 

Nije moja greška što si hladan kao led. Ni to što sam ja emotivna. Moja greška je što ti opraštam iste greške, milion puta. Misliš da inat upravlja mojom dušom. A ja ništa sem boli ne osećam. Nisam više besna. I, mada još uvek se držim čvrsto, pitanje je kada ću pasti. Nema oslonca. Nema nikoga da mi čuva leđa. Nema nikoga da me drži za ruku. Nisam tražila puno. A tako veliko ništa si mi dao. Shvatićeš, ali bojim se biće kasno , da "Ne mogu da ti pomognem " , ne pomaže.

 

Author: Nevena MiloševićWebsite: http://goo.gl/c3NCVvEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Klasična i romantična. Farmaceut, ljubitelj dobre pisane reči, bloger i devojčica u telu žene.