Zapisah skoro jednu rečenicu, pa za njom još jednu. " Ponekad pogrešne ljude puštamo u naše živote. Ponekad pogrešne oteramo. " I mislim da nije poenta u tome da su oni pogrešni nego da im svima dajemo podjednake šanse. Jedni pokažu da je pogrešno što su otišli, drugi da je pogrešno što nisu. Nekad je greška u nama, premalo se trudimo ili se previše  trudimo.

 

Ljudi odlaze i dolaze, i osećam se često kao peron stanice. Svaki me sastanak i rastanak dotakne. Želim da neko ostane. Zauvek da ostane. Ne želim da se suočavam sa neželjenim odlascima. I bar jednom neka ostane, kad kažem da to želim. I neka bude dostojan ostanka, neka ne poželi da ode.

 

Hoću da imam nešto za stalno, da se vežem bez straha. Kad svi odu da znam da mi ostaje. Ja sam uvek želela da imam nešto da mi traje, i da, kad se sva svetla ugase to bude nešto ono u šta uvek mogu i smem da verujem.

 

Author: Nevena MiloševićWebsite: http://goo.gl/c3NCVvEmail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Klasična i romantična. Farmaceut, ljubitelj dobre pisane reči, bloger i devojčica u telu žene.